Monday, 18 December, 2017
Najnovije vesti
Home » VIKEND U VOJVODINI » Petrovaradin – Gibraltar na Dunavu – čuva vekove

Petrovaradin – Gibraltar na Dunavu – čuva vekove

Petrovaradin – Pozivam Vas da posetite moj Petrovaradin, Gibraltar na Dunavu, sa do danas sa?uvanom Gornjom tvr?avom, predstavlja klasi?an primer vojne arhitekture 18. veka, a po svojoj veli?ini i brojnim objektima, i remek- delo u sistemu fortifikacije. Na desnoj obali Dunava, iznad reke,na kamenitoj hridini obronaka Fruške gore, vekovima su postojala vojna utvr?enja.U vreme rimske dominacije Podunavljem, jedno od utvr?enja bio je i Cusum, na podru?ju današnje Gornje tvr?ave. Od prvog veka nove ere, pa sve do propasti Zapadnog rimskog carstva, utvr?ena granica – Limes- odolevala je napadima raznih osvaja?a.

 Posle je Vizantija na ovim isturenim ta?kama u?vrš?ivala svoje granice. Iz ovog vremena na mestu Cusuma pominje se Petricon, da bi najzad u 13. veku, za vlade ugarskog kralja bele IV, bio izgra?en utvr?eni cistercitski samostan sa crkvom posve?enoj blaženoj devici Mariji.

Posle pada Beograda 1521, pravac turskog osvajanja išao je prema severo – zapadu, pa je i osvajanje Petrovaradina bila jedna od epizoda u Sulejmanovom pohodu protiv Ugarske i Be?a. Pod turskom upravom od 1526. godine, Petrovaradin ima status kasabe i važne stanice na dve, za otomansku imperiju važne saobra?ajnice: Dunav i Carigradski drum. Austrijska vojska, koja 1687. ulazi u ovu tvr?avu, hitno otpo?inje podizanje fortifikacionih objekata, jer je predstojala još duga borba za prevlast u Podunavlju i na Balkanu.

 Snažnim upadom Turci su 1690. povratili Srem pa i Petrovaradin. Me?utim, u leto 1691, posle novog napada Austrijanaca, Turci napuštaju tvr?avu, da bi porazom kod Slankamena 17. avgusta 1691. kona?no izgubili pozicije u Sremu, pa i Petrovaradinu, što je uslovilo duži predah, a u istoriji Petrovaradina po?etak sistematske izgradnje. Godine 1692. Austrijanci su zapo?eli zidanje tvr?ave po Vobanovom sistemu, ?ija je osnova imala više naglašenih delova (Gornja tvr?ava, Donja tvr?ava, Hornverk, Mala tvr?ava na ostrvu i Mostobran). Na Gornjoj tvr?avi bio je najpre oblikovan jugozapadni istureni ugao, takozvani Leopoldov bastion. Radove je vodio Matijas Kajzer-sfeld, iskusan fortifikator sa reputacijom graditelja utvr?enja u Osijeku, Brodu, Budimu, Segedinu i Velikom Varadinu. Rat je trajao i Turci su iznenadnim pokretom iz Beograda došli do Petrovaradina i 11. septembra 1694. po?eli dvonedeljnu opsadu, ali tvr?avu nisu uspeli da povrate.

( Kao uspomena na tu opsadu uklesana je godina 1694. na portalu isto?ne kapije na putu prema Topovnja?i). Do tridesetih godina 18. veka završeni su pored Leopoldovog i bastioni: Ino?enti, Josif, Ludvig i Terazija s prate?im objektima. Ovaj kompleks sadržavao je formirane objekte na Gornjoj i Donjoj tvr?avi i na Dvorožnom bastionu Hornverk, koji je prema jugu zahvatao istureni prostor pred Gornjom tvr?avom, prema Sremskoj Kamenici i Fruškoj Gori. Grade se i Mostobran- Bruckenschantze na levoj obali Dunava, i malo ostrvsko utvr?enje- Inselschantze. Sve je ovo gra?eno sa izvesnim prekidima do 1780. kada je tvr?ava u potpunom kompleksu, s urbanizovanim Podgra?em, završena.

Petrovaradin, Gibraltar na Dunavu ?uva vekove

U toku izgradnje još jedan doga?aj iz ratne istorije doveo je tvr?avu u opasnost, bila je to velika bitka kod Petrovaradina 5.avgusta 1715.godine. Ogromna turska vojska, od 200.000 ljudi, imala je zadatak da osvoji Petrovaradin i da po?e dalje prema severu i zapadu. Garnizon u tvr?avi bio je prili?no velik – oko 8.000 ljudi. .

Me?utim, zbog približavanja Turaka i njihovog prelaza u Srem, Austrija je pod komandom Evgenija Savojskog izvršila koncentraciju preko 70.000 vojnika u vojnom logoru, na mestu današnjeg Futoga.

Bitka je vo?ena na obroncima Fruške gore, na talasastim terenima od Sremskih Karlovaca prema Petrovaradinu, izme?u Dunava i Fruške gore. Turci su svoj glavni štab postavili na malom brdu koje se danas zove Vezirac, u blizini puta Petrovaradin – Sremski Karlovci. Dana 5. avgusta – ta?no u 7 ?asova Austrijanci su otvorili bitku, koja je trajala do 11 ?asova, i završila njihovom pobedom. Austrijanci su zarobili više od 170 topova, isto toliko barjaka, oko 2.000 kamila, komandni šator velikog vezira i veliku koli?inu drugog ratnog materijala. Posle pobede kod Petrovaradina, Eugen Savojski ve? u oktobru 1716.g. Osvojio je Temišvar, a 1717.godine i Beograd. Slomljena vojnim neuspesima, Turska je 1718. god. potpisala mir u Požarevcu, po kome se Turci kona?no povla?e iz Srema i Banata, i Austrijanaci zaposedaju ne samo ceo Srem i Banat nego i bosansku Posavinu i severnu Srbiju. Požareva?ki mir zna?io je veoma važnu prekretnicu u istoriji Petrovaradina, koji za pune dve decenije gubi prvorazredni strateški zna?aj i pada u senku sada mnogo važnije Beogradske tvr?ave.

Dok je tvr?ava na bregu posle Požareva?kog mira dosta sporo dobijala pojedine objekte, na levoj obali Dunava – Mostobran, povezan potonskim mostom s tvr?avom ( 1697-98) -nastaje naselje s oko 1.000 stanovnika. To je sada, posle Karlova?kog mira 1699.godine, jedno od glavnih pograni?nih naselja izme?u Austrije i Turske. Ono raste i do 1748. godine nosi razna imena. Nazivaju ga Petrovaradinski Šanac ili Srpski Šanac ( Razenschanze), zatim Srpskim Selom (Razendorf), a nešto kasnije, kada su se po?ela javljati i obeležja varoši, ovo naselje nazivaju Srpska Varoš (Razenstadt) – Villa Rasciana.

Za pedeset?etiri godine (1694- 1748), što je bez presedana u istoriji tadašnje Ugarske, Šanac je – sa 215 grani?ara i 43 komorska podanika – izrastao 1748. godine u Slobodan kraljevski grad, prvi na jugu Ugarske, sa 4. 620 stanovnika, nazvan Neoplantae, Ujvidek, Neu – satz,  Novi Sad. Do po?etka 20. veka izrastao je veliki grad koga su nazivali „ najlepša varoš na donjem Dunavu“.

Vojno-strateški zna?aj Petrovaradina ponovo raste posle Beogradskog mira (1739.g.) kada su Austrijanaci napustili Beograd i kada su Sava i Dunav postali trajnijom granicom izme?u Austrije i Turske. Sredinom 18. veka zapo?ela je i poslednja faza izgradnje objekata u kompleksu tvr?ave na desnoj obali Dunava. U okviru Gornje tvr?ave zidaju se glavne zgrade: Duga kasarna, Jednostavna kasarna, Topovnja?a, (Arsenal, kasnije nazvan Mamula), izgra?en je vodovod, a na bastionu Ludvig i kula s velikim satom. Od godine 1768. do 1776. gra?eno je podzemlje tvr?ave-lagumi, galerije i hodnici kroz ?etiri sprata. Dužina ovih komunikacija i podzemnih prostorija iznosi nešto više od 16 kilometara. Ovaj jedinstveni sistem imao je predvi?ene instalacije minskih polja, kao i odre?ena mesta, prostorije, za smeštaj vojske, oružja, i nizove puškarnica kojih je bilo oko 10. 000. Izgra?en je bunar Josifa II, a dovršen i natkriven veliki Ratni rezervni bunar pre?nika 3, 50m, dubine oko 60m. Ovaj izvanredno zanimljiv objekat, ispod kružne prostorije, pod kupolastim svodom, imao je zna?aj glavne rezerve vode za snabdevanje posade. Etapno, s kra?im ili dužim prekidima, tvr?ava je gra?ena preko 90 godina, pri ?emu je korištena brojna radna snaga. Ne bez razloga ovo veliko gradilište nazivali su Grobnica stranaca.

Po nekim podacima u poslednjoj, najintezivnijoj etapi, kada se bližio kraj izgradnje tvr?ave, na radilištima je dnevno umiralo 50-70 ljudi. Epidemije, mizerni uslovi pod kojima se radilo, glad i iznurenost, podnosio je ogroman broj graditelja.

Izgradnja i održavanje tvr?ave predstavljali su veliki teret za stanovništvo Srema, pa i Slavonije, jer je drvo za gradnju, za pe?enje cigle i crepa, za palisade i druge potrebe dovoženo iz posavskih i slavonskih šuma, po nevremenu i r?avim pute – vima. S Podgra?em, koje se gradi u sklopu tvr?ave, gde su i danas sa?uvani izvanredni primeri arhitekture: zgrada, kapija, bedema, bastiona i šan?eva, godine 1780- godina završetka izgradnje, utisnuta na gornjem delu spoljne isto?ne kapije – Petrovaradin i nadalje, više od jednog veka, ostaje veliki garnizon s oko 4.000 vojnika u kasarnama, s 2000 mtc municije u barutanama i sa 400 topova – haubica i merzera, tako da je po?etkom 19.veka najbezbednija tvr?ava carevine.

Godine 1783. Petrovaradin je postao sedište Slavonsko-sremske generalne vojne komande pod ?iju su nadležnost spadale: Gradiška, Brodska i Petrovaradinska regimenta, te Šajkaški bataljon, što re?ito govori o porastu njegovog vojno-strateškog zna?aja u okviru austrijske politike prema Turskoj i Balkanu.

U vreme revolucije 1848-49. Petrovaradin je bio u rukama Ma?ara. Garnizon iz tvr?ave stalno je uznemiravao srpske položaje ispred Karlovaca, Bukovca i Kamenice, dok su topovi bili prete?i okrenuti prema Novom Sadu, zbog ?ega je srpski pokret svoje sedište morao da prenese u Karlovce. Posle ulaska Jela?i?eve vojske u Novi Sad, ma?arska posada s tvr?ave 12. juna 1849.godine po?ela je strahovito bombardovanje grada koji je „ goreo kao zapaljena lu? “, dok je njegovo stanovništvo u bekstvu tražilo spas.

Petrovaradin nije bio samo neosvojiva tvr?ava nego i velika tamnica, o ?emu je poznati srpski politi?ar Mihajlo Polit-Desan?i? zapisao: „Današnji Varadin ne da se sravniti s onim Varadinom pre bune. Nego, nešto osobito žalosno je imao Varadin u ono doba… A to je brujanje i zveketanje robijaša. . . Danju, no?u, ?uo se ispod zemlje zveket lanaca robijaških. „ Tokom vremena, pored brojnih nepoznatih zato?enika, robijaša i zatvorenika u Petrovaradinskoj tvr?avi, bili su u njoj zato?eni i zna?ajni ljudi iz prošlosti naših naroda. Posle sloma Prvog srpskog ustanka, Kara?or?e je sa svojom pratnjom, od po?etka novembra 1813. do 22. januara 1814. godine, bio interniran u tvr?avi. Bio je smešten u Gornjoj tvr?avi, u oficirskom paviljonu.

Vasa Pelagi?, jedan od prvih agitatora i nosilaca socijalisti?kih ideja, novembra 1872. god. je uhapšen i, kao „buntovnik opasan po svaku državu“, zatvoren u kazamate tvr?ave. Hrvatski književnik Antun Gustav Matoš, ro?en u Sremu, uhapšen je i kao vojni dezerter zatvoren u Petrovaradinsku tvr?avu. Me?u zato?enicima posebno mesto svojom mu?eni?kom i herojskom pogibijom zauzimaju rodoljubi Beške i nekih drugih mesta Srema, koji su 1914. godine streljani u širokom šancu tvr?ave.

U novijoj istoriji tvr?ava je bila svedok smelog podviga skojevaca i rodoljuba, koji su predvo?eni Daliborom Francistijem, u jesen 1941.g. pokušali da miniraju šlepove sa prikupljenom municijom iz vojnih skladišta. Otkriveni i pohapšeni, streljani su u Vukovaru 19. oktobra 1941. godine. Do 1918. godine tvr?ava je bila austrijski garnizon. Izme?u dva rata u tvr?avi je vojska Kraljevine SHS, odnosno Kraljevine Jugoslavije. Za vreme Drugog svetskog rata okupira je vojska tzv. NDH. Godine 1948. tvr?ava je stavljena pod zaštitu države, kao istorijski spomenik, a od 1951.god. po?inje njena adaptacija, restauracija i konverzacija za potrebe kulturnih i turisti?kih potreba.

PETROVARADINSKA  TVR?AVA

je gra?ena od 1692.do 1780.godine. Njen idejni tvorac je markiz Sebastijan Voban ( 1633 – 1707), francuski vojskovo?a, arhitekta i pisac iz doba Luja IV. Po njegovom sistemu gra?en je ?itav niz tvr?ava, pa i ova, koja je vremenom, radi položaja i važnosti, nazvana Gibraltar na Dunavu. On je nikada nije video. Nastajala je u doba austrijskih vladara Leopolda I, Josifa I, Karla VI, Marije Terezije i Josifa II. Prvi njen plan uradio je inžinjerski pukovnik kajzersfeld, drugi-geograf Marsili, koji je 1699.godine ( kod sklapanja mira u Karlovcima ) biti komesar cara Leopolda pri odre?ivanju granica prema Turskoj. Po?etne radove izvodi vojni graditelj Vamberg, zatim Gisenbir, a docnije Doksat, Manet i Šreder.

Gradnju su nadzirali princ Savojski, grof Karafa i na kraju prestolonaslednik Josif. Od 1702. god. u Petrovaradinu je smešten kapetanat Podunavske vojne granice. Tvr?ava stoji na serpetinsko dioritskoj steni koja ima dominantan geografski i strategijski položaj na ovim prostorima, te su se zbog toga o nju kroz vekove otimali mnogi narodi. Ovde ima tragova još iz starijeg kamenog doba, kasnije su se smenjivali Kelti, Rimljani, Huni, Avari, Vizantijci, Ma?ari, Srbi i Turci koje su 1687. godine isterali Austrijanaci, koji ?e pet leta kasnije zapo?eti gradnju sadašnje Tvr?ave. U jeku gradnje, 1726. godine, zemljotres je oštetio nedovršene bastione, ali je tvr?ava odolela elementarnoj nepogodi, kao što ?e i kasnije odbiti sve nasrtaje svake vojne sile.

ZAŠTITNICI  TVR?AVE

Srem štiti sveti Dimitrije, a Tvr?avu sveti Sebastijan i sveti Fabijan (koji kao nepokretni sveci padaju 20.januara). Patron vojnog garnizona je sveti Petar, ?iji se lik nalazi u grbu Petrovaradina, a sva uniformisana lica su pod okriljem svete Katarine.

Artiljerija, kao najvažniji rod vojske na Tvr?avi, bila je pod zaštitom svete Barbare, dok je Podgra?e ?uvao ?eški svetac Jan Nepomuk ( 1330-1389), ?iji su kipovi nekad postavljani u dvorištima (kao doma?a svetilišta). Jedan (koji se do 1735. godine nalazio na obali Dunava) posle Drugog svetskog rata je prenet u portu crkve Svetog križa, gde se i danas nalazi.

Petrovaradin je kao Slobodna strelja?ka kompanija dobio grb odlukom be?kog Ratnog ve?a 6.oktobra 1751.godine. Podeljen je u ?etiri polja. U prvom i ?etvrtom je carski, raskriljen crni dvoglavi orao. U drugom polju je sveti Petar, zaštitinik Tvr?ave i celog garnizona, koji u desnoj, uzdignutoj ruci drži dva klju?a, dok je levu stavio na prsa. Tre?e polje predstavlja nebo sa pet zlatnih ptica, simbol mira. U sredini grba se nalazi mali štit: u njemu je savijena ruka u oklopu sa sabljom krivošijom u zamahu. To je opomena na teške ratove vo?ene oko Tvr?ave i u bližoj okolini.

Na proširenoj verziji ovog grba sa obe strane štita stoji po jedan vojnik-srednjovekovni riter u oklopu i srpski grani?ar sa šestoperim buzdovanom. Oni iznad grba drže višelisnatu krunu iznad koje se nalazi simbol iz malog štita. Grb leži na vojni?kim trofejima: dva topa, ?etiri zastave, jedan doboš, dva talambasa i više topovskih ?uladi.

NEIMAR   TVR?AVE

Za gradnju Tvr?ave, u po?etku radova, veoma je zaslužan italijanski grof Alojzije Ferdinando Lui?i Marsili (1659-1730), rodom iz Bolonje, inžinjerski pukovnik austrijske vojske i vrlo obrazovana osoba. Bio je geograf, istori?ar, arheolog, kartograf, politi?ar, gra?evinac, memoarista, putopisac i vojnik. Car Leopold I imenovao ga je za svog komesara kod sklapanja Karlova?kog mira 1699. godine. Kada je napustio vojnu službu, posvetio se nau?nom radu. Za srpski narod je posebno zna?ajna njegova kratka istorija Nemanji?a. Zna?ajno je i veliko Marsilijevo delo o Dunavu, štampano 1726. godine u Amsterdamu, u kome ima podataka o Petrovaradinu i ?eneju. Sva njegova zaostavština nalazi se u Bolonji, gde je 1711. godine osnovao nau?ni institut. Za nas su interesantna dirljiva Pisma srpskih seljaka iz Srema koji mole Marsilija da ih, prilikom povla?enja granice 1699.godine, svakako smesti na hriš?ansku stranu. Marsili je ostavio dosta podataka o fruškogorskim manastirima, a posebno poglavlje je posvetio rimskim iskopinama u Mitrovici, gde je me?u prvima vršio arheološka istraživanja.

KAPIJA   LEOPOLDA   BADENSKOG

Bastion je snažan bedem sa više preloma za unakrsnu vatru ispred jakih grudobrana, radi neutralisanja neprijateljske artiljerije. Prvi kroz koji se prolazi stepeništem iz Podgra?a nosi ime svetog Luja, odnosno markografa i vojkosvo?e Ludviga Badenskog ( 1655-1707.g.), koji je 1691.god. kona?no isterao Turke iz Petrovaradina. Gradio ga je inženjerijski pukovnik grof Matijas Kajzersfeld od 1693.do 1728.godine. Kroz bastion prolazi stepenište za Gornju tvr?avu. Na ulazu je manja kapija u klasicisti?kom stilu. Ona je unekoliko umanjena imitacija poznate dvorske kapije ispod Kavalira. Njena širina je 5, visina 7, a dužina zasvo?enog tunela 10 metara.

STEPENIŠTE   TVR?AVE

Vijugave kamene stepenice, nekada drevene, vode od samostana Svetog Jurja do Gornjeg Ludvigovog bastiona. Drveni basamci su bili od hrastovih balvana, ali su od 1753. do 1776.godine zamenjeni otpornijim materijalom (tunelski deo je delimi?no bio od cigle). Prvobitno je stepenište bilo pokriveno drvenim krovom. Stepenište prolazi kroz oba Ludvigova bastiona; dugo je 142 m, a široko 3,5m, sa 214 stepenica, dve kapije i dva zasvo?ena tunela

Ova vijugava trasa ima 14 dvometarska odma – rališta za predah do vrha. Gornji Ludvigov bastion dominira nad panoramom Novog Sada i baroknog Podgra?a, a podignut je iznad Donjeg Ludvigovog bastiona.

Kroz bastion prolazi tunel koji je na ulazu i izlazu imao dvokrilna vrata ( sa?uvani su samo neki delovi-alka i štufer, drža?i nekadašnje kapije na oklagijama). Dužina polukružno zasvo?enog tunela je 40, a širina 4,5 metara.

MAGAZIN   ZA   HRANU

Glavno vojno skladište za hranu na Gornjoj tvr?avi, nekadašnji provijant-magazin, nalazi se ispod same terase, ta?nije u kosom podnožju ?uvenog bivšeg Oficirskog paviljona (sada restorana). Nije mnogo dubok, mada ima više prostorija; naleže na stenu ?ije nedirnuto kamenje upire u ove odaje. Na ulaznom delu je bila glavna Vojna prijavnica: Svi prozori su spolja zašti?eni dekorativnim gvož?em. Ovde je bila stalna kontrola vojne policije za Gornju tvr?avu, ?ije je sedište neko vreme bilo u zdanju monumentalne Topovnja?e, najve?oj zgradi na Tvr?avi. Ovaj deo tvr?ave poti?e iz polovine 18. veka, kada je cela fortifikacija uglavnom ve? dobila fizionomiju. U prostoru u kojem je disko klub, bila je Vojna pekara od koje je ostao odžak sa tiplama na terasi.

 TERASA   TVR?AVE

Terasa je sastavni deo Oficirskog paviljona u kome je reprezentativni turisti?ko-ugostiteljski objekat. Sa nje se vidi ceo Novi Sad. Na prostranoj terasi je u tri reda postavljeno 18 replika originalnih fenjera. Podloga je delimi?no restaurirana. Sa ovog mesta su ma?arski revolucionari, 12. juna 1849. godine, bombardovali carsku vojsku i srpske dobrovoljce, jer je hrvatski ban Josip Jela?i? iz Novog Sada pokušao da zauzme tvr?avu koja je bila u rukama pristalica Lajoša Košuta.

Najve?i po?asni vatrometi prire?eni su ovde 1852. i, naro?ito, 1961.godine. Prvi, prilikom posete imperatora Franje Josifa, a drugi, 4. septembra, u ?ast Prve konferencije nesvrstanih zemalja ?iji su delegati posetili ovu drevnu vojnu fortifikaciju. Me?u njima su kao gosti Josipa Broza bila i dva monarha, etiopski car Haile Selasije i marokanski kralj Hasan II.

Terasa je duga 45, a široka 20, a potporni zid visok više od jednog metra.

TORANJ   SA   SATOM

Sat na tornju na Bastionu svetog Luja, odnosno Ludviga Badenskog posebno je zanimljiv po tome što velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute. To je u?injeno zato da se iz daljine vidi koje je doba dana. Osim toga, u pune sate se smenjivala straža, pa su minuti bili manje važni. Ovo je, kao atrakcija svoga vremena, zadržano i danas. Stara kula je polovinom 18. veka porušena, da bi je zamenila sadašnja, dok glomazni satni mehanizam poti?e odranije. Sat kasni kada je hladno, a žuri po vru?ini; zato ga i zovu pijani sat. Pre?nik satnih krugova je preko dva metra, a unutra su tri kugle (76 kilograma) i šetalica. Petrovaradinci su tokom 18.veka pla?ali komunalni doprinos, satarinu.

Na jabuci je vetrokaz sa kompasom koji pokazuje strane sveta, a njegova zasta – va na jarbolu nema koplje, ve? srce. Sat se navija ru?no, svaki dan. Broj?anik je postavljen na sve ?etiri strane baroknog tornja, a brojevi su ispisani rimskim ciframa, kao što je obi?aj na svim hriš?anskim crkvama.

OFICIRSKI   PAVILJON

Ova dominantna jednospratnica, sa skladnim dimenzijama u baroknom stilu i fasadom u lukovima gra?ena je od po?etka 1718. godine. Njenu unutrašnjost karakteriše idealno arhitektonsko rešenje prostora i svetlosti. Nekoliko sala i salona opremljeni su stilskim nameštajem i kaminima od keramike: Nekada su, zimi, na igranku i ?aj, svakog petka dolazile oficirske supruge sa zvanicama. Tu su prire?ivani balovi, gala prijemi i sve?ani ceremonijali austrijskim carevima, Josifu II, Francu I i Franji Josifu.

Enterijer je adaptirao arhitekta Dragiša Brašovan. Restoran je otvoren 1959.godine. Metalni geometrijski ukrasi na prozorima delo su somborskog umetnika Stevana Staniši?a. Kafanski prostor je 1981.godine obnovio inžinjer Andrija Se?ujski. Dekorativnu stolariju izgradio je ?uro Mravik. Zgrada je duga 50,a široka 15 metara, sa pet ulaza i devet prizemnih arkada u pro?elju. Na fasadi je devet velikih ovalnih prozora. Oko zgrade, na zidovima postavljeno pet fenjera. Ovalni prozori na spratu imaju više krila i zato, kada su otvoreni, deluju kao balkonska ograda .

BASTION   CARA   JOSIFA    I

Bastion je fasadom duga?kog i visokog zida okrenut prema Podgra?u. Nazvan je po svetom Josifu zaštitniku doma?eg ognjišta; kasnije je ovo ime pripisano austrijskom caru Josifu I (1705-1711) koji Tvr?avu nikada nije posetio, ali je za njegove vladavine intenzivno gra?ena.

U dubini bastiona nalazi se pravougaona sala do koje se dolazi dosta strmim tunelom, a kroz kratak izlaz se stiže u slobodan prostor jednog šanca.

Ceo bastion je protkan podzemnim koridorima, dok na površini, kao i susedni, Ino?entijev, ima zaštitni bedem. Iz oba bastiona mogla se otvoriti topovska unakrsna vatra. Izgra?en je krajem 17. i po?etkom 18.veka.

PODZEMNE   VOJNE   GALERIJE

Najve?a atrakcija Petrovaradinske tvr?ave nesumnjivo su Podzemne vojne galerije. Ovaj komunikacijski sistem na ?etiri sprata zidan je stepenasto, u dužini ve?oj od 16 kilometara. To su raznovrsni koridori i prostorije, razli?itih namena i dimenzija. U stvari, to je splet saobra?ajnih i borbenih linija sa puškarnicama i svetlarnicima. Posebno mesto zauzimaju podzemna minska polja, delo majora Alfreda Šredera, austrijskog plemi?a koga je kao sposobnog minera i vojnog organizatora veoma cenio car Josif II. Kao njegovo izuzetno delo, galerije su gra?ene od 1765. do 1776. godine. Definitivno su završene 1783.g., kada Tvr?ava dobija i (posle Antverpena) najve?i minski sistem na svetu. Na svojih 112 hektara, ova vojna fortifikacija važila je za neosvojivu i zato je pore?ena sa Gibraltarom.

U najsigurniju tvr?avu carevine, smestila je Habsburška monarhija, posle poraza svoje vojske od Napoleona kod Ekmila 1809. godine, svoj porodi?ni arhiv, zlato i srebro, državne zlatne i srebrne poluge kao i rezerve žive neophodne za izradu puš?ane i topovske municije. Tokom Drugog svetskog rata služile su kao civilno i vojno sklonište od napada iz vazduha. Ovde je snimljeno više sekvenci naših i stranih igranih i dokumentarnih filmova.

PARADNI   PLAC

Ispred Topovnja?e, odnosno Muzeja grada Novog Sada, nalazi se ?ist prostor koji ranije nije bio poplo?an. Zbog prostranstva i preglednosti ova površina je služila za postrojavanje vojnih jedinica. Uz najavu trube i dobošara, tu su odavne razne po?asti (ali bez topovske paljbe), predavani raporti, po?injale parade, ?itani carski manifesti, proklamovane pukovske naredbe, osve?ivane zastave, uru?ivana odlikovanja, oficiri proizvo?eni u viši ?in. Retko su izvršavane degradacije ili izricane kazne. U slobodnom vremenu ovde se obi?no vijorilo vojni?ko kolo (uz gajdaša), naro?ito posle zakletve, kojoj je prethodilo bogosluženje vojnih sveštenika ( pravoslavnih, katoli?kih i protestantskih). Bilo je i tužnih dana. Svakako treba spomenuti onaj iz 1914. godine kada je izbio rat sa Srbijom – sa ovog placa je obnarodovana mobilizacija.

JEDNOSTAVNA   KASARNA

Jednostavna kasarna se nalazi izme?u Topovnja?e i Duge kasarne. Zidana je sredinom 18. stole?a kada su objekti gornjeg dela Tvr?ave dobili svoj današnji izgled. Karakterišu je dugi hodnici duž fasade, prozori sa ulazne strane i nad njima spolja improvizovani lukovi. Danas je u njoj Istorijski arhiv Novog Sada, dok je prethodno tu bila smeštena biblioteka Pravnog fakulteta. Zgrada je široka 11,50, a duga 100 metara. Ima 19 podrumskih i troje ulaznih vrata na suprotnoj strani. U neposrednoj blizini je postavljeno ogromno gvozdeno sidro koje je izva?eno iz Dunava. Za vreme Drugog svetskog rata, septembra 1944. godine, kasarna je ošte?ena bombardovanjem i zato je danas deset metara kra?a. Ruševine toga dela još se naziru iz zemlje. Ima pet zidnih fenjera.

TOPOVNJA?A

Topovnja?a, Arsenal ili Mamularna kasarna (visoka 15,60 metara) najzna?ajnija je jednospratna zgrada sa mansardom na Petrovaradinskoj tvr?avi. Ovo poslednje ime je dobila posle 1849. godine po austrijskom artiljerijskom pukovniku Lazaru Mamuli (1795-1878), li?kom Srbinu, koji se oko Tvr?ave i Kamenice borio za vreme Ma?arske bune. Njemu su se posle poraza Revolucije, predale Košutove jedinice u Podgra?u.

Spolja jednostavan, sa odlikama baroka, ovaj monumentalni objekat pravougaone osnove predstavlja najlepše zdanje i dominira Tvr?avom. Gra?en je od 1755. do 1760. godine. Treba spomenuti sa?uvane žaluzine, u prizemlju, ta?nije metalna krila na prozorima sa kamenim okvirima.

U sredini zgrade je atrijum. Na spratu su bile oficirske, podoficirske i vojni?ke sobe. Iz ove zgrade je Kara?or?u poslat prvi top. Gra?evina je duga 70, a široka 34,90 metara, sa troje ovalnih ulaznih vrata. Sa suprotne strane su još dva ulaza. Dva topa ispred pro?elja zgrade poti?u iz 18. stole?a; doneti su 1961. godine iz temerinskog dvorca koji je pripadao ma?arskom spahiji Fenbahu. Oko Topovnja?e nalazile su se Transportna kasarna, Lihtenštajnova kasarna (Vencel Lihtenštajn, 1696- 1772. god. Austrijski feldmaršal) kasnije nazvana Artiljerijska kasarna i Inženjerijska kasarna. Sva tri objekta srušena su izme?u dva rata. Zgradu su koristili Muzej revolucije Vojvodine, Vojvo?anski muzej, Prirodnja?ki muzej, a od 1957. godine u Topovnja?i je smešten Muzej Grada Novog Sada.

BASTION    CARICE   MARIJE   TEREZIJE

Bastion je nazvan po svetoj Tereziji; ime je kasnije preina?eno u Bastion carice marije Terezije (1740-1780), koja na Tvr?avu nikad nije kro?ila, dok ju je njen sin Josif II posetio ?ak ?etiri puta (kao prestolonaslednik i vladar).

Za razliku od drugih bastiona, ima dve isturene terase (polubastione), posve?ene caru Josifu II i njegovom ocu Francu I (1745-1765), suprugu i suvladaru Marije Terezije. U prvoj terasi je najstariji vodovod (druga polovina 18. stole?a) koji su održavali robijaši. Ispod druge terase je 1883. godine prokopan železni?ki tunel koji se ne koristi od jeseni 1944.god. To je najduži bastion na ovom istorijskom spomeniku. Sagra?en je na vrlo strmoj litici ispod koje prolazi Kameni?ki drum.

U unutrašnjosti, osim vodovoda, nema drugih odaja. Marija Terezija je 1. februara 1748. godine Petrovaradinskom šancu (za 150 000 forinti) dala status Slobodnog kraljevskog grada koji se od tada zove Novi Sad (Neoplantae, Ujvidek, Neusatz).

VISE?E   OSMATRA?NICE

Na Petrovaradinskoj tvr?avi su uo?ljiva i dva isturena manja vojna objekta. To su, na dve suprotne strane podignute, vise?e osmatra?nice: jedna je na kraju Bastiona carice Marije Terazije, a druga na vrhu dubokog šanca koji na lakat ide iznad podnožja Tvr?ave, danas nad parking-prostorom. Obe su imitacija srednjovekovnih kula na zamkovima, šestougaone konstrukcije, a završavaju se zase?enom piramidom.

DUGA   KASARNA

Sa tornjem sa satom ?ini prepoznatljivu siluetu tvr?ave. Gra?ena je od polovine 18. stole?a. Ima prizemlje i sprat. U prizemlju su bile radionice, razne intendantske službe, poneka konjušnica i drvara. Od 1926. godine tu je bila Vazduhoplovna podoficirska škola, koju je poha?ao i Franjo Kluz, doajen partizanske avijacije (o tome svedo?i plo?a postavljena 1986. godine, rad vajara Miodraga Cveti?anina iz Novog Sada). Od 1967. godine kasarna je u srednjem delu preure?ena u ekskluzivni hotel Varadin (po projektu arhitektre Andrije Šreka). Hotel poseduje radove novosadskih likovnih umetnika – Paje Radovanovi?a, Jovana Bikickog, Aleksandra Laki?a, Isidora Vrsajkova i Momira Petrovi?a.

Kroz Dugu kasarnu vode tri vertikalna hodnika, dok su na krovu postavljeni beli dekorativni odžaci. Zgrada je duža od 200m, a široka 11,5 metara. Ima sedam ulaznih vrata sa unutrašnje strane i 28 podrumskih u prizemlju (ateljei likovnih i primenjenih umetnika, pripadnika Likovnog kruga). Do 1918. godine je, nezvani?no, nosila ime slavnog vojskovo?e Eugena Savojskog, po ?ijoj je ideji i gra?ena. Neposredno uo?i Drugog svetskog rata zvala se Kasarna kralja Petra I. Na pultu hotelske recepcije nalazi se grb Petrovaradina iz 1751. godine (rad konzervatora Momira Petrovi?a).

LEOPOLDOV   BARUTNI   MAGAZIN

U podnožju Bastiona svetog Leopolda (kasnije cara Leopolda I) nalazi se magazin za municiju.

Zidan je 1710. godine.

Ova skrivena zgrada u prizemlju zašti?ena je sa obe strane sa po šest potpornih stubova koji joj daju pomalo gotski izgled.

Unutrašnji deo zgrade nema klasi?nu tavanicu pa zato deluje kao pe?ina. Danas je to depo Istorijskog arhiva Novog Sada.

Duga je 22, a široka 10 metara sa uzidanim stražarskim mestima ispred fasade u rovu.

Na metalnim tavanskim vratima je, veoma glomazna, najstarija brava na Tvr?avi.

LIKOVNI   KRUG

Duž bastiona svete Terezije, odnosno carice Marije Terezije, u prizemlju Duge kasarne, u senci krošnji jasenovih stabala, od 1953. godine je ure?eno niz ateljea novosadskih likovnih i primenjenih umetnika, ?lanova udruženja Likovni krug.

 ATELJE   6 1

U okviru Likovnog kruga, na spratu Duge kasarne, ta?nije onog njenog dela koji naleže na kavalir, smeštena je jedinstvena (i u zemlji prva) umetni?ka radionica za izradu tapiserija Atelje 61. Njen osniva? je, nakon što joj je ustupio svoj atelje, bio slikar Boško Petrovi?. Radionicu je u po?etku vrlo uspešno vodila Etelka Tobolc, zatim Julka Nada Adži?. Šest razboja (u pet prostorija)-tri za umetni?ke tkanine, a tri za ?istu tapiseriju-još od 1961.godine predstavljaju svojevrsnu atrakciju. Ova ustanova je u više navrata prire?ivala izložbe u zemlji i inostranstvu. U ovom krilu Duge kasarne su i uprava Istorijskog arhiva u Novom Sadu, Pokrajinski meteorološki zavod i Meterološka opservatorija.

 BASTION    CARA    LEOPOLDA

Bastion svetog Leopolda ili austrijskog cara Leopolda Habzburškog (1657-1705) prvi je objekat izgra?en u sklopu Petrovaradinske tvr?ave. Princ Kroj je 18. oktobra 1692. godine po carevom nalogu pohranio povelju sa odlukom o gradnji. Mesto gde je ona zakopana ostalo je do danas nepoznato.

Ovaj bastion deluje dominantno, kao najlepša terasa koja se nadvila nad Dunavom.

U zidanom delu bastiona nalaze se razli?ite odaje.

Na brisanom prostoru je uvek stajala zastava puka. Do 1728. godine je ovaj demostracioni vojni poligon bio potpuno završen; pri pogledu sa Fruške gore blistala se njegova površina. Leopold I nikada nije posetio Tvr?avu, koliko god je istorijski bio vezan za ove krajeve (za njegove vladavine došlo je do Velike seobe Srba 1690.godine pod vo?stvom patrijarha Arsenija ?arnojevi?a).

Na bastionu se danju i no?u, na vrhu jarbola toliko visokog da se video ?ak sa Fruške gore, vijorila carska zastava.

DVORSKA   KAPIJA

Ova monumentalna vrata u klasi?nom stilu na svod (široka 5 metara) prolaze kroz kortinu, odnosno jednu stranu ograde koja vezuje Leopoldov i Ino?entijev bastion. U produžetku je zasvo?en tunel dug 50 metara (ispod Kavalira); polukružan, sa ?etiri uzidane stražare i šest okruglih ventilatora. Ulazna fasada je visoka osam metara; iznad ovalnog prolaza je trougao, a na njemu su tri postamenta sa kamenim kuglama. Nešto niže su stilizovani stubovi ukrašeni geometrijskim motivima. Prednja vrata su se dizala, posle njih su dvokrilna, pa usek za slaganje okovanih hrastovih greda (koje ?ine barikadu).

U tunelu su dva ulaza za Ino?entijev bastion.

To je i dalje glavna komunikacija za gornji plato Tvr?ave. Nazvana je Dvorska kapija zbog zna?aja i impozantnosti: deluje kao ulaz u raskošan srednjovekovni dvorac.

KAVALIR

Kavalir je najviši deo unutrašnjih delova neke tvr?ave; nadvisuje prednju površinu i omogu?ava pogled na sve strane; to je poslednja odbrana u najužem delu fortifikacionog objekta. Iza njega je obi?no štabska palata ili, re?e, manja monarhova rezidencija. Uvek je pozadi glavne ograde i udešen za artiljeriju kojoj se odavde otvara brisan prostor. Kavalir se na Petrovaradinskoj tvr?avi nalazi izme?u Leopoldovog i Ino?entijevog bastiona; gra?en je 1711.godine po nalogu i pod nadzorom princa Eugena Savojskog koji je odavde vodio i osmatrao bitku sa Turcima na Vezircu. Kavalir je visok 4, širok 16, a dug 85 metara. Kroz njega prolazi Dvorska kapija sa zasvo?enim tunelom ozidanim na srednjovekovnoj podlozi. Ranije je iza njega bila stražara, odnosno vojna kontrolna stanica, kao poslednji pristup u štabskoj ispostavi. Ova omanja vojna zgrada je porušena, a sad je to prostor zasejan travom. Idealan pogled sa Kavalira prema poprištu bitke 5. avgusta 1716. godine zaista je mogao biti od presudnog zna?aja za njen ishod: odavde se kao na dlanu video raspored i carskih jedinica i sultanovih snaga.

INO?ENTIJEV   BASTION

Nazvan je po papi Ino?entiju IV (1198-1216), koji je u srednjem veku cistercitskim fratrima iz Francuske dozvolio da na Petrovaradinskoj steni Ma?arima sagrade tvr?avu sa crkvom i kulama. Ovaj bastion se Dvorskom kapijom vezuje sa Leopoldovim, a Isto?na unutrašnja kapija (Leopoldova) vezuje ga sa Bastionom cara Josifa I. Na njemu se delimi?no nalazi i Kavalir. Objekat u dubini ima više ve?ih prostorija na svodove do kojih se stiže kosim hodnicima; vrlo su komotne i služile su kao magazini oružja, koloske opreme i vojni?ke mundire. Osobito je zna?ajan Rezervni ratni bunar na površini. Kao i ostali bastioni, gra?en je krajem 17. i po?etkom 18. stole?a (od 1693. do 1728.godine). Bastion je okrenut prema Podgra?u i jedini je koji ima topovske otvore za unakrsnu vatru kao poslednju odbranu gornjeg dela Tvr?ave.

SIMBOL   DUGOVE?NOSTI

Kada je sultan Sulejman Veli?anstveni, polovinom juna 1526.godine, opseo srednjovekovnu Petrovaradinsku tvr?avu, koju su branili Ma?ari i Srbi, svi branioci su izginuli pred nadmo?nim Turcima. Prema legendi, na kraju ih je ostalo samo sedmorica. Neprijatelj im je ponudio život ako se predaju, ali su oni to odbili da bi zajedno izginuli herojski i mu?eni?ki: uhvatili su se za ruke i raširenih nogu stali pred neprijatelja brane?i poslednju odstupnicu svojim prsima. Kada je gra?ena današnja Tvr?ava, u znak se?anja na ovaj doga?aj-pri vrhu Ino?entijevog bastiona uzidano je sedam kamenih kugli iz srednjeg veka.

REZERVNI   RATNI   BUNAR

Jedan od najinteresantnijih objekata na Tvr?avi; nalazi se u Bastionu svetog Ino?entija, odnosno pape Ino?entija III, a spada me?u primarne gra?evine Festunga, kako su Novosa?ani nazivali Varadin. Poneko ga naziva rimskim, ili srednjevekovnim, iako je austrijska tvorevina iz prve polovine 18. stole?a (gradnja je po?ela oko 1715. godine). Veoma je zanimljiv zbog unutrašnje arhitekture: nalazi se ispod kružne prostorije sa kupolastim svodom koja, stubovima i lukovima, ovom objektu daje orijentalni izgled. Po najnovijim arheološkim istraživanjima dubok je više od 60 metara, pre?nik mu je 3,5 metara, a do dna se stiže kroz mali otvor, spiralnim stepenicama.

Voda je va?ena pomo?u vretena i odnošena kroz ?etiri pomo?na hodnika. Kao da voda nije bila izvorska, ve? se iz jedne žice slivala iz stene i povremeno nestajala. Prostorija, u koju se ulazi stepenastim kosim hodnikom, izvanredno je akusti?na i ima dvoja vrata od kovanog gvož?a: na prvim je stara brava – mandala.

LEOPOLDOVA    KAPIJA

To je glavna zasvo?ena kapija na Gornjoj tv?avi, sa kamenim vencem i, u njemu, grbom Austrijske imperije. Iznad grba je geslo habzburške dinastije VIRIBUS UNITIS (Udruženim snagama). Ispod grba je uklesana 1694. godina kao uspomena na neuspelu tursku opsadu koju su omeli srpski šajkaši sa Dunava (a delimi?no i kuga).

Barokno pro?elje ima dva geometrijska ornamenta, dok su stilizovani stubovi bez ukrasa. Ispred kapije su vise?i most (koji ne funkcioniše) i ostali delovi za otvaranje kapije: rampa,okovane kamene bankine, žlebovi barikade i dve stražare u zidu pored glomaznih dvokrilnih vrata (koja su uklonjena).

Širina i visina kapije je 7 metara, a dužina 10, a ispred nje je šanac preko koga je postavljen mosti? sa drvenom ogradom. Neki elementi su uklonjeni ili ne funkcionišu od vremena kad je Tvr?ava po?ela da gubi karakter odbrambene zone i postala obi?na kasarna (druga polovina 19. stole?a). Ime je dobila po caru Leopoldu I, a naziva se još i Unutrašnja isto?na kapija ili Gornja isto?na kapija.

Naleže na bastione pape Ino?entija i cara Josifa I.

 KAPIJA   CARA   KARLA   VI

Spoljna isto?na kapija nosi ime cara Karla VI (1711-1740), oca carice Marije Terezije, koji nikada nije bio u ovim krajevima. U kamenom vencu uzidana 1780. godina ozna?ava kraj gradnje Tvr?ave.

Naj?eš?a meta mnogih fotoreportera, kapija je sazdana u baroknom stilu. Njeni spoljni stilizovani stubovi nemaju ukrasa. Ispod nje je dubok i širok šanac preko kojeg se pruža najduži stalni drveni most na Tvr?avi. Konstrukcija stoji na tri lu?na stuba koji visinom i jednostavnoš?u podse?aju na goti?ke elemente. Na ulazu je bio vise?i most sa svim prate?im atributima (rampom, okovanim bankinama, dvokrilnim vratima i uzidanim stražarama, bez barikadnog useka). Visina i širina kapije je 6,5, a dužina 11,5 metara. Neki elementi sa ovog komunikacionog objekta su skinuti, ali to ne narušava njegovu lepotu.

RASKRSNICA

Ispod Molinarijeve kapije prostire se ciglom poplo?an prostor, odakle na dve strane, vode putevi za ulazak u Gornju tvr?avu ( i obrnuto). Ova deonica pravougaonog oblika je široka 38, a duga 50 metara, sa delimi?no negovanom živom ogradom prema Podgra?u. Nad prostorom dominira druga vise?a osmatra?nica, koja kontroliše Molinarijevu i Kapiju cara Karla VI. Odavde po?inje turisti?ka trasa: tu je i glavno parkiralište za autobuse i putni?ka vozila.

ŠAN?EVI   I   MINSKA   POLJA

Celom Tvr?avom dominiraju duboki šan?evi ispod kojih su se naj?eš?e nalazila minska polja. Naš narod dublji šanac naziva tranšeja, a plitki rov dekung. U prvom redu se nalaze izme?u bastiona i grudobrana, a zatim stepenasto silaze prema podnožju. U proseku su dugi do 50, široki 15, a duboki do 15 metara.

MOLINARIJEVA   KAPIJA

Ima oblik i proporcije kao i Komunikaciona kapija. Sa?uvane su samo okovane bankine i delovi za dvokrilna vrata. Dužina prolaza je devet metara. Na dvadeset koraka iza nje nalazi se još jedna istovetna kapija, sastavni deo prethodne, sa ispup?enom geometrijskom plastikom na stubovima. I ovde su sa?uvane okovane bankine, pored tragova dvokrilnih vrata, sa dve uzidane omanje nastrešnice. Ova dupla kapija je gra?ena kasnije od ostalih objekata.

Ime je dobila po baronu Antonu Molinariju (1820-1904), generalu i bivšem komandantu Petrovaradinske tvr?ave, po?asnom zapovedniku Sedamdesete pešadijske pukovnije ( u kojoj su tradicionalno služili Sremci i Slavonci).

?esto je bio delegat ugarske vlade na narodno-crkvenim saborima u Sremskim Karlovcima, a mnogo se starao o ure?enju ove fortifikacije. (Njegovo ime ušlo je u prvu srpsku enciklopediju koju je priredio Stanoje Stanojevi?).

KAPIJE   ŠAN?EVA   I   BEDEMA

Na spustu krivudavog puta od Kameni?ke kapije do druma prema Trandžamentu nalaze se, jedan ispod drugog, tri zasvo?ena tunela. Prvi je dug 50, a širok 4 metara, sa lu?nom cestom. Budu?i s glavnog puta prvi na udaru, na ulazu je imao dvokrilna vrata i rampu. Drugi tunel je dug 12, a širok 3,35 metara (tako?e sa oznakom dvokrilnih vrata i dve barikade); tre?i je 8,65 metara dug, a 3,35 širok. Ovi tuneli se retko koriste za saobra?aj, mada su prohodni. To je najromanti?niji deo Tvr?ave. Fasadni deo kapija, koje poti?u iz prve polovine 18.stole?a, nema ukrasa. U podnožju je umetni?ka radionica Lajoša Luka?a, koji održava sat na Tvr?avi.

KAMENI?KA   KAPIJA

Ona je po obliku i proporcijama veoma sli?na Komunikacionoj kapiji, samo što (na jednom krilu) ima ulaz u Podzemne vojne galerije (jedini slu?aj da se iz ovakvog objekta ide direktno u dubinu). Ima ostataka vise?e kapije koja se dizala i spuštala ?ekrkom. To je na Tvr?avi druga kapija koja ima ?etiri stražarska mesta na bliskom odstojanju. Danas je jedino ona vidljiva iz daljine (ostale su u krugu fortifikacije ili u dunavskom pojasu). Prema Hornverku, kapija naleže na Magazinski bedem, dok joj je s druge strane najbliži Leopoldov bastion. U planu iz 1747. godine to je druga po redu Kameni?ka kapija. Prva (porušena posle Prvog svetskog rata) bila je sa suprotne strane, ispred Beogradske kapije, odakle je vodio put za gornji deo Tvr?ave. Tre?a, Unutrašnja kameni?ka kapija bila je u podnožju, izme?u železni?kog i kolskog mosta. Srušena je 1939. godine radi proširenja puta, iako je bilo pokušaja da se spase kao kulturni spomenik.

STRAŽARE   U   SLOBODNOM   PROSTORU

Dva identi?na objekta nalaze se na ulazima u Tvr?avu sa petrovaradinske i kameni?ke strane. Bili su u funkciji prijavnica i stražara. Kvadratne osnove (9m) sa otvorenim hodnikom i tri spoljašnje arkade izgledaju poput omanjih lova?kih domova. Gra?eni su u prvoj polovini 19. stole?a i danas deluju vrlo dekorativno. Donju,na ulazu sa petrovaradinske strane, koristi lova?ka zadruga Lovoturs. Ispred nje su dve skulpture Jovana Soldatovi?a: Srnda? i košuta sa lanetom. Gornju stražaru koristi Astronomsko društvo iz Novog Sada.

KASARNA HORNVERK

Nijedna zgrada na Tvr?avi nije toliko okružena zelenilom i visokim drve?em kao kasarna Hornverk, na prilazu istoimenom dvorožnom bastionu. Zdanje je iz prve polovine 19. stole?a, sa širokim hodnicima i velikim prostorijama koje su mahom služile kao vojne u?ionice, a ceo ispust ispred za manje vojne vežbe. Ima troja vrata, široko je 13, a duga?ko 30 metara jednom i 50metara drugom stranom.

Uvu?ena jednospratnica, delimi?no okružena živom ogradom, deluje pomalo kao skriven aristokratski dvorac.

Od 1975. godine tu je smeštena novosadska Akademija umetnosti ( sa odsecima za muzi?ku, likovnu i pozorišnu umetnost ).

STRAŽARA   U   HORNVERKU

Nad bedemom, kroz koji se zasvo?enim tunelom ulazi u Hornverk, stoji prizemna zgrada sa ravnim krovom i niskim odajama.

Nema tavana ni tavanske konstrukcije nego debeo sloj od dva metra zemlje.

Fasadu krasi dekorativna geometrijska plastika.

Na ulazu, po sredini je nizak kameni dovratnik.

Iza njega, na obe strane, po tri prozora sa kamenim okvirima i po dva bo?na prozora.

Zgrada je duga 20,a široka 10 metara i prilazi joj se stepenicama koje vode do terase: Unutra su ?etiri odaje u koje treba da bude smešten legat vajara Jovana Soldatovi?a (sada je to njegov atelje).

KAPIJA   HORNVERK

To je izlazna kapija iz dvorožnog bastiona Hornverk, imitacija Leopoldove, u baroknom stilu, sa stilizovanim stubovima koje krase geometrijski motivi.

Prolaz je ovalan, sa sistemom vise?ih vrata (mada ispod njih nije bilo šanca). Iza njih je rampa, slede barikadni usek i dve stražarske prostorije.

Na ?etiri metara odatle su dvokrilna vrata i dosta nizak mra?an tunel.

Visina kapije je 3, 5, a širina 5 metara. Tunel je dug 42 metra, sa rampom na izlazu (uz dvokrilna vrata), sa dva ventilatora na ulazu u grudobran.

BASTION   HORNVERK

Najistureniji i najve?i vojni poligon na Petrovaradinskoj tvr?avi , makazasto testerast i u obliku rogova, završen je ve? 1711. godine, a pobo?nim zidovima produžen u Bastion svetog Karla i Bastion svete Elizabete na koji naleže Ravelin svete Katarine (trouglasti zemljani bedem). Na bastionu su radili Srbi pobegli iz Ma?arske ispred Rakocijevog ustanka, a ceo poligon je gradio inženjerijski pukovnik Mihailo de Vamberg. Za izgradnju ovog vojnog kolosa zaslužni su i feldmaršal Johan Karafa, grof Silvije Eneas Kaprara, a naro?ito princ Eugen Savojski, po kome je deo ovog trospratnog kompleksa nazvan Eugenovim kazamatima. Hornverk ima najšire i najdublje šan?eve na Tvr?avi. Najizrazitiji je Carski šanac koji ide celom njegovom dužinom. Isturenim Ravelinom svete Eugenije, Hornverk je 1769. godine bio kona?no uobli?en. Daleko od znatiželjnih o?iju, ovde je bio smešten bataljon prostitutki, koji se menjao svakih 15 dana. Ovaj stacionar je ukinut tek kada su u gradu otvoreni vojni bordeli ( u drugoj polovini 19. stole?a; o tome su ustanovljena komunalna pravila, odnosno statut, izdat 1893. godine u Novom Sadu). Garnizon je mogao da broji i do 10.000 ljudi, a civilima je pristup bio strogo zabranjen. U dubini šanca, prema Majuru, nalazi se Sporedna kapija na svod, sa use?enim dovratkom na fasadi.

TOPOVSKE   ŠUPE   I   KONJUŠNICE

Poti?u iz prve polovine 19. stole?a. Bile su na brisanom prostoru, iza Komunikacione kapije, na pola puta do Hornverka. Najduža topovska šupa, sa dodatom mansardom, adaptirana je u atelje novosadskih umetnika koji su se 1974.godine organizovali u Likovnu koloniju Hornverk (deo likovnog kruga na Tvr?avi). Ova jednostavna zgrada, bez prozora u prizemlju, duga je 60, a široka 12 metara. Prostorije su manje od onih u Dugoj kasarni (ali i mra?nije, jer nemaju visok svod). Svojevremeno su ovde bili Dom studenata i biološka laboratorija Filozofskog fakulteta.

BARUTANA   SV.   ELIZABETE

U neposrednoj blizini Akademije umetnosti nalazi se još jedna barutana na Gornjoj tvr?avi, koja nije ukopana u dubok rov kao Leopoldova. Poti?e iz druge polovine 18. stole?a, a posve?ena je svetoj Elizabeti. Ima samo ulazna vrata i ogromnu duboku prostoriju na svod (magazinskog tipa) sa rešetkastim prozorima na sve ?etiri strane i malim kvadratnim ventilatorima ( spoljašnji kapci su, zbog prisustva barutnih gasova, otvoreni radi strujanja vazduha). Zgrada je spolja zašti?ena sa pet jakih potpornih zidova (na obe strane). Okružuje je 3,5 metara visok zid; gusto drve?e oko njega pokriva ?ak i krov (radi kamuflaže), tako da je oko nje i po danu prili?no tamno.

Gra?evina je široka 16, duga 28 metara. Adaptirana je u vajarsku radionicu Akademije umetnosti.

GORNJA   GALERIJA LIKOVNOG   KRUGA

Ateljei Gornje galerije nalaze se u produžetku bedema kroz koji se ulazi u Hornverk, odnosno dvorožni bastion, ?iji grudobran ide prema Dunavu. U prostorijama umetni?kih radionica (u prekrasnom bunkerastom podzemlju) izvanredno su regulisani svetlost i ventilacija. To je najmirniji deo Tvr?ave, obrastao raznovrnim zelenilom. Ulaz u ove odaje dekorisan je kapijom od kovanog gvož?a iza koje stepenice, kroz kosi hodnik, vode u dubinu.

PODOFICIRSKA   MENZA

U zelenom prostoru, u neposrednoj blizini Akademije umetnosti, je nekadašnja Podoficirska menza.

To je tip lova?ke ku?e kvadratnog oblika; sa dve strane ima arkade, a ispred njih tri niske stepenica.

Zgrada ima pet prozora i dvoja vrata, poti?e iz polovine 19. stole?a, duga je 20, a široka 12 metara.

(Ovakva mala zdanja služila su i kao kupatila, pa i za rekreaciju podoficirskog kadra).

BUNAR   CARA   JOSIFA   II

U dubini Hornverka je bunar s pija?om vodom, koji noci ime ?esara Josifa II. Ovaj vladar je ?etiri puta bio na Petrovaradinskoj tvr?avi (kao prestolonaslednik i imperator): 1768, 1783, 1786 i 1788. godine. Prilikom prve posete pio je iz ovog bunara (o tome svedo?i postavljena plo?a). Nakon smotre grani?arske regimente obišao je minska polja koja je gradio major Šreder. Oduševljen, proizveo je Šredera u generala, presko?ivši ?inove potpukovnika i pukovnika. Ovaj rezervni ratni bunar (dubok 39, a širok 2 metara) iskopali su Srbi iz ondašnje Turske- Dimitrije Miškovi? i Marko Staniši?, na Balkanu ?uveni majstori tog zanata. Do njega se stizalo dugim, uzanim i niskim hodnikom (zapravo tunelom). Bunar nije u upotrebi.

TRANDŽAMENT

Trandžament je manji potez iza Tvr?ave, odnosno Hornverka. To je nekadašnji vojni poligon za obuku, masovnije polaganje zakletve, vojni?ki višeboj i parade. Ime mu poti?e od francuske re?i tranches-rov, odnosno zemljana barikada. Stvarno je to isturen, duga?ak i dubok jendek (sa poja?anim bedemom). Takav jedan rov se spominje još 1692. godine, a udvostru?en je 1694.god. Vremenom su oba urušena. Zna?aj uzvišice je uo?io princ Eugen Savojski, dok su rovovi, po nalogu feldmaršala grofa Johana Karafe, iskopani dok je komandant Tvr?ave bio grof Silvije Eneas Kaprara (1631-1701), po kome su nazvani Kaprarini šan?evi. Ime Trandžament je ostalo u narodu kao se?anje na, od fortifikacije odvojen, privremeni vojni logor carskih trupa.

SPOMENIK   RODOLJUBIMA

U šancu ispred Komunikacione kapije bila je nekad grobnica Sremaca streljanih septembra 1914. godine u znak odmazde za prelaz srpske vojske u Srem po?etkom Prvog svetskog rata. Me?u devet žrtava iz Beške, Vojke i Karlovaca, pored akademske slikarke danice Jovanovi? , bilo je i jedno svešteno lice. Sokolsko društvo iz Petrovaradina je nad njihovom grobnicom 1934.godine postavilo spomen-plo?u. Njihovi zemni ostaci su preneti u zavi?aj 1922.god. Spomen-obeležje je dugo 3,30, široko 4, a visoko 3 metara. Iznad plo?e je nastrešnica sa stilizovanim krstom na bedemu, a podnožje celog kvadratnog prostora krase ?etiri, teškim lancima vezana, postamenta.

SPOREDNA   KAPIJA

Nalazi se u produžetku bedema koji ide od Komunikacione kapije prema Hornverku. Visoka je 3, široka 3,5, a duga?ka 10 metara. Zidana je na svod, kao mali tunel. Bez ikakvih ukrasa i mehanizma (prolaz je sa obe strane slobodan i dobro vidljiv) ova kapija poti?e iz ranog perioda gradnje Tvr?ave. Lepezastim ramom od cigle impresivno deluje ispred kapije Hornverk.

KOMUNIKACIONA   KAPIJA

Ova impozantna gra?evina, smeštena na vrlo upadljivom mestu koje dominira srednjim delom fortifikacije, ucrtana je u originalni plan Tvr?ave iz 1747. godine (poseduje ga Odeljenje za istoriju Muzeja Grada Novog Sada). Tu je bila vise?a kapija sa rampom, uz okovane bankine i dvokrilna vrata, iza kojih su sa obe strane uzidane stražare; slede barikade i sa obe strane po dve nastrešnice. Širina prolaza je 7, a dužina 14 metara.

Do danas je zadržala prvobitnu funkciju, naravno, bez ve?ine mehanizama: tuda prolazi glavni put za Gornju tvr?avu.

PONTONSKI    MOST

Od svih mostova koji su vezivali Novi Sad sa Petrovaradinom, za Tvr?avu je bio najvažniji pontonski koji je 1788.godine prenet iz Kamenice, a kao stalni prelaz preko reke je funkcionisao do 1918. godine. U naše krajeve je prenet iz Osijeka i bio je delo inžinjerijskog pukovnika Hagena, po kome se dugo zvao i Hagenov most. U prole?e su ga postavljali vojnici pontonjerijske jedinice u Petrovaradinu (na ?ijem su ?elu ponekad bili stranci, Francuzi, Belgijanci, ?ak i Englezi, na glasu kao izvanredni stru?njaci za montažne objekte preko re?nih i jezerskih površina). U sredini je bio pokretni deo koji se otvarao za prolaz šlepova te trgova?kih, putni?kih i vojnih la?a. Most nije imao peša?ku stazu, ali je naporedno moglo da pro?e dvoje zaprežnih kola. Imao je i fenjere. U zimu, pre pojave leda, demontiran je i ?uvan u zimovniku. Novosa?ani i Petrovaradinci su bili oslobo?eni mostarine. Svi drugi su morali da plate odre?enu taksu za kolski tovar. Nije podlegalo pla?anju samo ono što je nošeno na rukama i na le?ima, pa su to domišljato koristili neki Fruškogorci nose?i izme?u sebe burence vina. Pontoni, pravljeni isklju?ivo od hrastovine, bili su dugi deset, a široki dva hvata; okrugli radi lakšeg stezanja prtenim užadima, pa i lancima, vezivani su za zidane ili metalne stubove na obali. Dug 420 koraka, most je važio za najlepši u celoj Habzburškoj monarhiji. Otvaranje mosta je svake godine ozna?avano velikim ceremonijalom. Prvo bi se rukovali vojni komandant Tvr?ave i gradona?elnik Novog Sada, sve?ano upara?eni tog prole?nog dana, a onda bi vojna muzika i okupljeno gra?anstvo bu?no pozdravili uspostavljenje prelaza preko Dunava. Dešavalo se, ponekad, da ga oštete plove?i objekti; konstrukcija bi se raskinula a pontoni plovili Dunavom. Sujeverniji svet je skupljao iverje preostalo prilikom njegovog postavljanja i ?uvao ga kao amajliju (za sigurniji prelazak preko vode).

ŽELEZNI?KI   MOST

Kada je 1883. godine proradila pruga Subotica-Zemun, sagra?en je železni?ki most koji je ulazio u tunel ispred same Tvr?ave. Nosio je ime cara Franje Josifa. Projektovao ga je Petrovaradinac Karlo Bauman, a podizala francuska firma iz Pariza. Radnici na gradnji bili su Italijani iz Lombardije. Most je bio gvozdeni kolos u obliku izdužene grede, dug 432 metra. Imao je šest betonskih stubova (najširi je bio prostor izme?u drugog i tre?eg, 96 metara). Pored šina imao je i peša?ku stazu. Most je od 1929. godine nosio ime princa Andreja Kara?or?evi?a, tre?eg sina kralja Aleksandra. Porušen je 10.aprila 1941.god. Po nalogu Jugoslovenske vojne komande (odnosno rezervnog kapetana, inženjera tehni?ke službe Dake Popovi?a, prvog bana Dunavske banovine). Digao ga je u vazduh Spasoje Mirilov, poznati ba?ki zidar i gra?evinski preduzima? iz Ba?kog Gradišta. Nemci su ga obnovili od delova prethodnog i konstrukcija donetih ?ak sa Dona. Na nekoliko mesta su preko mosta bile razapete ?eli?ne mreže kao obezbe?enje od bombardovanja. Nemci su ga digli u vazduh pri povla?enju 22. oktobra 1944. godine ( i danas su uo?ljivi ostaci stubova i tunel). Neošte?eni stubovi ugra?eni su u Most maršala Tita, 1946.god.

 MOST   KRALJEVI?A   TOMISLAVA

Od znatnog zna?aja za istoriju Tvr?ave bio je i Most kraljevi?a Tomislava. Bio je monumentalna saobra?ajnica, sjajna imitacija Lan?anog mosta u Budimpešti. Sagra?en je od nema?kih reparacija iz prvog svetskog rata, a gradile su ga dve firme (iz Štetina i Dortmunda) 1928. godine po projektu ma?arskog inženjera Silarda Zjelinskog. Nosio je ime Tomislava Kara?or?evi?a, drugog sina kralja Aleksandra. Postavljen na dva betonska stuba (radi sigurnijeg prilaza, lociranih bliže obalama), bio je dug 341 metar, sa peša?kom stazom sa obe strane i elektri?nim osvetljenjem. Prilikom napada Nema?ke na Jugoslaviju, most su 11.aprila 1941.g. Uz veliku detonaciju srušili inžinjerci Sedmog puka Kralj Petar I iz Novog Sada, koje je predvodio Novosa?anin, major Svetozar Popov.

 PO?OREKOV   MOST

Po?etkom 1915.godine austrougarska vojska je za ratne potrebe, nizvodno od pontonskog, podigla polustalni pontonski most lake gvozdene konstrukcije. Nosio je ime austrougarskog generala (?eškog porekla) Oskara Po?oreka (1853-1933). Bio je dug 261 metar. Imao je pet paraboli?nih lukova. Na kraju rata nije demontiran. Po?etkom januara 1924.godine Dunav se zaledio. Led je probijan lakim bombama iz aviona. Debele ledene sante su ga ipak oštetile (delimi?no i odnele). Jedan deo je potonuo. Tako je bio paralizovan ceo drumski saobra?aj izme?u Novog Sada i Petrovaradina. Tek su 1928.godine obale spojene Mostom kraljevi?a Tomislava, a saobra?aj se dotle obavljao ?amcima i parnom skelom.

MOST   MARŠALA   TITA

Od 22.oktobra 1944. godine preko reke se prelazilo skelom i ?amcima, sve do 27. maja 1945. godine kada je pušten u saobra?aj pontonski, železni?ko-drumski most na pajvanima i šlepovima (sa dosta otežanim prelazom vozova). Most, sagra?en za samo 20 dana, bio je dug 300 metara. Koriš?en je do po?etka 1946.god, kada je razmontiran. Ve? 1945. godine po?ela je izgradnja železni?ko-drumskog mosta na stubovima porušenog Mosta kraljevi?a Tomislava. Dug 344metra, po sistemu rešetkaste grede, most je sagra?en u rekordnom vremenu (za 160 dana). To je prvi stalni gvozdeni most izgra?en posle Drugog svetskog rata u Evropi. U saobra?aj ga je 20. januara 1946. godine pustio maršal Tito. Krajem maja 1962. godine preko njega je prešla poslednja železni?ka kompozicija. Srušen je u bombardovanju SRJ, 1.aprila 1999.god, kada su srušena i preostala dva mosta (Žeželjev železni?ki most i Most slobode) pa su Novi Sad i Petrovaradin ponovo, na kratko, spajali skele i ?amci.

PODGRA?E

Podgra?e Petrovaradinske tvr?ave uglavnom ?ini ranija barokna celina, iako prema Dunavu nedostaju porušene kapije, kao što su i neke stambene zgrade izgubile raniji izgled. Gra?evinska harmonija ipak nije narušena. Podgra?e, koje se zvalo Vodeni grad ili Suburbium, u periodu od 1711. do 1726. godine preure?eno je u stalno utvr?enje.

Uklju?en u fortifikacioni sistem, stambeni prostor je okružen testerastim opkopom, a donja Tvr?ava je posle 1751. godine proširena i ure?ena u obliku petougla. Potom su izgra?eni rovovi na Dunavu, a grad opasan zidanim bedemom. Unutar njega su podignute štabske zgrade, kasarne, vojni paviljoni, stambene ku?e, administrativna zdanja, inžinjerijska direkcija, velika vojna pekara, stovarište oružja i kazamati. Tako je ovo gusto naselje 1748. godine postalo vojna gradska opština. Na periferiji su (zaklju?no sa 1768.g.) bili prizemni bastioni: svetog Ignacija, svetog Benedikta, svetog Ernesta, svete Terezije, svetog Josifa, svete Franciske, svetog Karla i Provijantski bastion.

Zgrade su pretežno visoke, sa glomaznim krovovima, dvorišta mala, a ulice uzane i kratke. Fasade su bile dekorativne (sa simbolima ?uvarku?a ili kipovima svetaca ispod tavana, da ih ne oštete ljudska ruka ili elementarne nepogode). U modi je osobito bio lik svetog Florijana, zaštitnika gustih naselja od vatre (doneli su ga nema?ki doseljenici iz Bavarske). Neke zgrade na spratu imaju isturene tzv. kibicfenstere na kojima su dokoli?arile oficirske žene.

SRUŠENA   LEPOTICA

Najlepše zdanje u Podgra?u bila je ?uvena Dunavska (Nepomukova, Novosadska) a najpoznatija kao Vodena kapija, tipi?an primer barokne arhitekture ne samo u Petrovaradinu. Podignuta na temeljima stare, dovršena je polovinom 18. stole?a, a rušena od 1924. do 1926.godine (kao i Mostobran na suprotnoj obali Dunava), imala je 12 ovalnih kapija.

PROVIJANTSKI   BASTION

Na Dunavu, ispred Vojne pekare, prikriven je Provijantski bastion, koji pada u o?i putnicima sa brodova. Zdanje je ucrtano u plan Tvr?ave iz 1747.godine. Levo od bastiona bila je Provijant kapija, a desno Vodena (za neke je to Kapija svetog Jana Nepomuka, zaštitinika mostova, la?ara i obalskih radnika). Njoj nasuprot, na novosadskoj obali od 1759. do 1928.godine stajala je i crkvica posve?ena Janu Nepomuku, srednjevekovnom ?eškom svecu.

STARA   RATNA   KOMANDA

Ova skromna jednospratnica ispod nadvožnjaka kolskog mosta, najstarija u Podgra?u, izlazi na tri ulice i sastavni je deo Vojne bolnice (mada nije u njenom krugu,ve? pripada gradskom jezgru). Od posebnog je zna?aja za Petrovaradin: u njoj je bila prva, odnosno Stara ratna komanda vojnog garnizona Tvr?ave. Sagra?ena je po nalogu barona Hajnriha Nehema, generala i komandanta u Petrovaradinu, koji je (posle Karlova?kog mira 1699.godine) gradio i puteve (na primer onaj bilom Fruške gore, posve?en princu Eugenu Savojskom povodom njegove pobede kod Sente). Nehem je umro 1713.godine; po?iva u crkvi samostana Svetog Jurja, a na njegovoj nadgrobnoj plo?i stoji najstariji epitaf u bogomolji. U njemu se kaže da je ovaj zaslužni vojnik vredan ljubavi zemlje i po?asti neba, voljom Svevišnjeg dobio rajsko naselje. U Staroj komandi danas su stomatološka ambulanta i apoteka vojne bolnice.

VOJNA   BOLNICA

Nekadašnji franjeva?ki samostan, u baroknom stilu, gra?en je od 1699. do 1772.godine. Ukinuo ga je car Josif II (1786.god.) prilikom posete Petrovaradinu i pretvorio ga u vojni špitalj. Crkva je 1808. godine profanirana i preure?ena u sedište Slavonske generalne komande. Na fasadi je o?uvana plasti?na dekoracija.

Do 1941. godine tu je bila komanda Dunavske re?ne flotile. U sporednom hodniku (delu crkvenog zida u blizini nekadašnjeg Marijinog oltara) – sa poeti?nim epitafom na latinskom jeziku stoji nadgrobna plo?a Mihaila de Vamberga, inžinjerijskog pukovnika, jednog od graditelja Petrovaradinske tvr?ave, koji je umro 1703.g. u 47. godini života.

VOJNA   APOTEKA

Prva apoteka u Petrovaradinu otvorena je 1765. godine i služila je prvenstveno u vojne svrhe. Njen je zakupac bila trgova?ka kompanija iz Temišvara. Ve? idu?e godine, zbog slabog poslovanja, prešla je u privatne ruke. Godine 1802. apoteku preuzima Franc Šams, rodom iz ?eške, koji se bavio prošloš?u Petrovaradina i Fruškogorja: 1820. godine je u Pešti objavio topografiju Petrovaradina i okoline, a nešto kasnije i knjigu o vinarstvu Fruške gore. Posle njega, od 1817. godine, apoteka (u kojoj su svojevremeno prire?ivane i spiritisti?ke seanse i koja nije uvek bila na istom mestu) više puta je menjala vlasnike. Jedan je bio Teodor Deodato (poreklom iz Venecije) koji je sakupljao stare knjige, oružje i druge umetni?ke predmete.

Tu su se u svoje vreme okupljale li?nosti od pera (pesnik Jovan Hranilovi?, dramski pisac Ilija Okrugi? Sremac, Antun Gustav Matoš, Šamsov praunuk po ženskoj liniji, a navra?ali su i književnici ?uro Arnold i Ubaldo Donadini). Apotekar Aleksandar Brodski je 1906. godine pokrenuo list Fruškogorac, koji je izlazio subotom. Apoteka se u po?etku zvala Kod zlatnog orla. Enterijer su 1953. godine likovno rekonstruisali slikari Ljubiša Petrovi? i Milutin Milutinovi? po uputstvima apotekara i istori?ara farmacije Andrije Mirkovi?a.

CRKVA   SV.   PAVLA

Prema zapisima Franca Šamsa, vojna kapela, ali u okviru Kazamata, postojala je u drugoj polovini 18. stole?a. Dozvolu za nju je tražio mitropolit Pavle Nenadovi?. Bila je sastavni deo Vojne bolnice, prema Beogradskoj kapiji, da bi se krajem 19. stole?a našla na suprotnoj strani (u bedemima koji su izlazili na Dunav). Spominje se 1892., a 1895. godine je zvani?no osve?ena i posve?ena srpskoj svetici Majci Angelini (bivšoj despotici Brankovi?). Prvi vojni sveštenik ove crkvice (od 1894. godine) bio je krušedolski jeromonah i namesnik German Boškovi?. Posle ujedinjenja 1918. godine u okviru Vojne bolnice otvorena je ve?a vojni?ka crkva. Zgrada nekadašnje elektri?ne centrale je 1922. godine adaptirana, a 1927.god. Uobli?ena u crkveno zdanje. Kralj Aleksandar Kara?or?evi? je crkvi poklonio zvono liveno u Kragujevcu. Osveštao ju je patrijarh Dimitrije Pavlovi?, a posve?ena je svetom Vavedenju. Ikonostas je izradio Vasa Eški?evi? (1867-1933), rodom iz Iriga, slikar Prve srpske akademije (u?enik ruskog slikara Rjepina). Crkva je radila do 1941., a od oslobo?enja do 1990. godine u njoj je bio magacin lekova. Vojska je crkvu vratila Sremskoj eparhiji 1990, a na dan Svetog mu?enika Ignjatija 1991.godine hram je osvešten i posve?en svetom apostolu Pavlu.

NOVA   KAPIJA

Najduža i najšira kapija na celoj tvr?avi, sa najviše prostorija u oba svoja krila-Nova kapija, u Podgra?u je malo skrivena od o?iju. Sagra?ena je krajem 18. ili po?etkom 19. stole?a, a restaurirana je 1915.godine.

Na ?eonoj klasicisti?koj fasadi,okrenutoj prema Dunavu, grb imperije je položen na lovorove grane i oki?en ratnim zastavama.

Sa obe strane stoji po jedna tipizirana barutana, prva svetog Franje, a druga svete Terezije, ispred koje stoji izdvojeno impozantno, jednospratno, pravougaono, elegantno zdanje Izolovanog paviljona.

  KAPIJA   VODENIH   ŠAN?EVA

Izme?u Crvene, odnosno Nove kapije i Vodenih šan?eva nalazi se još jedna dekorativna kapija. Po strani je i neuo?ljiva, a daleko masivnija od sli?nijih objekata na uzbrdici prema Tvr?avi. Poput Molinarijeve i ona u produžetku ima potkapiju, koja krovnom konstrukcijom podse?a na pagodu. U produžetku kapije je sa obe strane stepenast zid, sa velikim ovalnim stražarama, a fasada je spolja nalegnuta na dva bedema.

Bez elemenata klasi?nih vrata, koriš?ena isklju?ivo za prolaz, ova kapija je po svoj prilici bila i obezbe?enje sa dunavske strane.

 STARA   KASARNA

Preko puta Arsenala stoji dvospratnica sa dva balkona od kovanog gvož?a. Ovde je bilo sedište Male štapske komande dok je velika bila u susednoj gra?evini u sastavu Vojne bolnice. U Staroj kasarni je oduvek bila i Inženjerijska direkcija (u ?ijoj su nadležnosti bili potonski most, saobra?aj i svi gra?evinski radovi na Tvr?avi).

To je od 1928. do 1941. godine bila Kasarna kraljevi?a Tomislava.

VOJNI   KAZAMATI

U Tvr?avi ve? 1769. godine postoji Centralni kazneni zavod Vojnog suda Slavonske generalne komande. Njegove prostorije su bile u produžetku Beogradske kapije, prema Dunavu, odnosno Bastionu svetog Ernesta. Osim vojnika i oficira, tu su u kriznim vremenima zatvarana i civilna lica. Tako su ovde u drugoj polovini 19. stole?a izme?u ostalih ?amili bugarski književnik Ljuben Karavelov, prvak srpskog omladinskog pokreta Vladimir Jovanovi?, socijalista Vasa Pelagi?, hrvatski pisac Antun Gustav Matoš, ?uveni razbojnik Roža Šandor (koji je plja?kao po Ba?koj). Ranije je tu bio zatvoren Matija Zmajevi? (admiral Petra Velikog, rodom iz crnogorskog primorja), a za vreme Prvog svetskog rata politi?ar Jaša Tomi? i austrougarski kaplar Josip Broz.

BEOGRADSKA    KAPIJA

Jedan od najmonumentalnijih sa?uvanih objekata u Podgra?u. Klasicisti?kog stila sa oblikom i proporcijama dve razli?ite fasade: spoljna je duga 20, unutrašnja 40, dok je visina jedne i druge 10 metara. Zasvo?ena kapija vezuje Bastion svetog Ignacija sa Bastionom svetog Ernesta . Ulazna fasada ima šest profilisanih stubova, dva gvož?em dekorisana prozora i, iznad ovalnog prolaza, grb Novog Sada. Tu je od 1938. do 1941. godine stajao reljef novosadskog vajara Karla Baranjija (koji je prikazivao ulazak srpske vojske u Novi Sad 1918.god.).

Kapija je duga?ka 20, a put kroz nju je širok 5 metara. Slede okovane bankine, barikada, ?etiri uzidane stražare i dvoja vrata za bo?ne prostorije. Izlaz karakteriše osam lukom spojenih ?etvrtastim stubovima.

Druga fasada ima tri ovalna i dva pravougaona prolaza. Sagra?ena je 1753. godine. Sa obe strane ima dva kolska i dva peša?ka prolaza. Iza ove kapije, u jednom šancu, nalazi se Barutana svetog Franje.

OFICIRSKI   PAVILJON   U   PODGRA?U

Ispred Beogradske kapije, s jedne i druge strane, stoje dva bivša oficirska paviljona. Dvospratni, ispred Stare kasarne bio je stambeni objekat, dok je drugi, stariji, služio i za vojnu posadu. Ta ?etvorougaona jednospratnica (sa polukružnim prozorima okrenutih dvorištu) do 1941. godine se zvala Kasarna vožd Kara?or?e. Tu je bila i komanda Golubije pošte, jedinstvene u vojsci Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije (pokretni golubarnici su bili skriveni u zelenilu na Trandžamentu).

GLAVNI   ARSENAL

Nekadašnji Glavni arsenal jedna je od najve?ih zgrada bivšeg Vodenog grada. Poti?e iz prve polovine 18.stole?a. Ima ovalna vrata, a iznad njih elegantan, polukružni rokoko balkon od kovanog gvož?a. U njoj je bilo sedište dvorskog komesara i najve?i (strogo ?uvan) vojni arsenal u Podgra?u. Posle Drugog svetskog rata tu je bila jedna od prvih kasarni.

KU?A   BANA   JELA?I?A

Rodna ku?a hrvatskog bana, austrijskog feldmaršala, vojskovo?e i nesu?enog srpskog vojvode, grofa Josipa Jela?i?a (1801-1859) najlepša je privatna barokna gra?evina u Petrovaradinu. Sagra?ena je 1745.godine. Kao carski komandant, Jela?i? je 11.juna 1849.godine pokušao da sa Srbima preotme Tvr?avu od Ma?ara, koji su prešli na stranu Lajoša Košuta.

O stogodišnjici njegovog ro?enja, 1901. godine, na fasadi je postavljena spomen-plo?a sa uklesanim vencem. Na pro?elju jednospratnice je masivni balkon koji drže dve dekorativne konzole. U ku?i su mahom stanovali generali. Jedan od poslednjih privatnih vlasnika bio je advokat Robert Paulovi?.

DVOR   SREMSKE   BISKUPIJE

Posle isterivanja Turaka obnovljena je Sremska biskupija, koja je 1741. godine preneta iz Zemuna u Petrovaradin, gde je bila do 1773. godine, kada je spojena sa Bosanskom biskupijom, ?ije je sedište bilo ?akovo u Slavoniji. U Petrovaradinu su stolovala tri biskupa, a najpoznatiji je Vladislav Serenji, ?iji grb i danas stoji na bivšoj biskupskoj rezidenciji ?iju uli?nu fasadu krasi ovalni portal ukrašen biljnim motivima, a naleže na dva stilizovana korintska stuba. U ovoj zgradi je bio i ku?ni oltar Biskupije.

ZGRADA   ŠAJKAŠKOG   BATALJONA

Lako naoružani, na ?amcima šajkama po kojima su i dobili ime, šajkaši su (poglavito Srbi) bili pripadnici re?ne formacije koji su u borbama s Turcima ?inili ratne podvige na Dunavu i Tisi. Bataljon je 1763. godine, sa sedištem u Petrovaradinu, osnovala carica Marija Terezija. Kada je prestala opasnost od Turaka, ova formacija je ukinuta, a u Šajkaškoj zgradi su stanovali vojni pontonjeri (tu im je bila i bolnica). Do 1944. godine je pro?elje ove dobro o?uvane jednospratnice krasio drveni grb šajkaša (sada se ?uva u Muzeju Vojvodine).

GLAVNA   MALTARNICA

Glavna maltarnica je jednospratnica zanimljiva zbog komunalne funkcije pri Magistratu.

Smeštena u blizini Dunava, pored nje su morali da pro?u svi ko?ijaši i putnici koje je put vodio preko pontonskog mosta.

Tu se napla?ivala maltarina, odnosno mostarina (koncesiju su ponekad imali i civili, mada je to bio monopol Petrovaradinske opštine).

Na fasadi zgrade u niši stoji kip svetog Josifa, zaštitnika doma?eg ognjišta i lake smrti, koji u naru?ju drži malog Isusa, a ovaj kopljem u obliku krsta probija aždaju kraj nogu sveca.

MAGISTRAT

Bivša Gradska ve?nica, jednostavne barokne arhitekture, gra?ena je od 1726. godine. Gradska administracija (ta?nije Gradski na?elnik i Gradsko ve?e) podre?ena komandantu Tvr?ave, uživala je pravo na skupljanje kaldrmarine (putarine) od putnika i zaprežnih kola. Bila je privilegovana i sa tri trodnevna vašara: o svetom Matiji, svetom Martinu i na dan Svetih apostola Petra i Pavla. Od 1934. do 1942. godine u ovoj zgradi je u 15 prostorija bilo smešteno 30 vagona istorijskog materijala iz Arhiva Vojvodine. U toku Drugog svetskog rata je ova dragocena gra?a preseljena u kazamate Tvr?ave (do 1945. godine). U Magistratu su dugo ?uvani trofeji iz bitke na Vezircu (koji su kasnije nestali). Danas je to stambena zgrada na kojoj stoji isturena vise?a kula.

KAFANA   „ KOD   ZELENOG   DRVETA“

Prekoputa zgrade Šajkaškog bataljona bila je nekada ?uvena kafana Kod zelenog drveta (sa najve?im dvorištem u Podgra?u i o?uvanim bunarom na to?ak). U ovoj prostranoj ku?i su u zimske dane prire?ivani balovi, a preko leta redovne igranke (s vojnom muzikom). Sala na spratu bile je prvi bioskop u Petrovaradinu.

OFICIRSKA    KAFANA

Na uglu Štrosmajerove ulice, do 1918. godine, radila je naj?uvenija oficirska kafana u Podgra?u-Kod sedam izbornih kneževa (Gasthaus zu densieben Kurfursten). Zvali su je i Kod sedam kurfista. (Kurfisari su sedmorica nema?kih izbornih crkvenih i svetovnih kneževa koji su na osnovu starih pravnih obi?aja birali nema?ke kraljeve). Ovamo su svakodnevno, oko jedanaest sati, na špricer, tj. na sastanak satiri?no nazvan zum raport navra?ali oficiri i u nezvani?nonom razgovoru pretresali dnevne novosti. Vojnicima pristup nije bio dozvoljen. Prvi put se spominje 1739. godine.

GRA?EVINSKI   MAGAZIN

Gra?evinski magazin se nalazi u podnožju Tvr?ave, pored samostana svetog Jurja. (U zale?u je bivši Barutni magazin svete Barbare, u ?ijoj blizini je bilo tursko groblje). Tu je nekad bilo smešteno zarazno odeljenje Vojne bolnice (kolera je u nekoliko mahova zahvatala i Petrovaradinski garnizon). Ovu prizemnu zgradu karakteriše visoki, elegantni odžaci, nalik na male tornjeve ili minarete. Prozori su ukrašeni kovanim gvož?em. Zgrada je podignuta 1747. godine i bila je glavni gra?evinski magazin u Podgra?u. Danas je ovde smešten Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture sa arhitektonskim ateljeom, bibliotekom i bogatom nau?nom dokumentacijom.

SAMOSTAN   SV.JURJA

Dvospratna barokna zgrada sa kipom svetog Ignacija, osniva?a isusova?kog reda, na fasadi. Gra?evina je (kao jezuitski kloster) dovršena 1734. god. U njoj je bila crkvena škola. U 18. stole?u sedište isusovaca pretvoreno je u župnu crkvu (za vojnike katoli?ke veroispovesti). U jednoj sobi na spratu postoji plo?a iz 1899. godine na kojoj je uklesano da je ovde od 1838. do 1840. godine kao mladi kapelan živeo Josip Juraj Štrosmajer (181-1905.g.). Ovde je više od 30 godina službovao Ilija Okrugi? Sremac, pesnik i dramski pisac.

Samostanska crkva, gra?ena je od 1701. do 1714. godine, u baroknom stilu. Pro?elje krase kipovi svetog Franje Ksaverskog, svetog Jana Nepomuka, reljef Bogorodice sa Isusom, pove?i stilizovani krst i plo?a hrvatskog kralja Tomislava. Podzemni hodnici Tvr?ave dopiru ?ak do crkve.

KRIPTA   CRKVE

U temeljima Samostanske crkve svetog Jurja nalazi se ovalna kripta iz dva dela, koja se za vernike i publiku otvara samo na dan Svih svetih (1.novembra), kada se pale sve?e i služi zaupokojena misa. Osim sveštenih i civilnih lica, ovde su od 1758. do 1868. godine sahranjivane i istaknute vojne li?nosti sa Petrovaradinske tvr?ave. Sahranjivanje je obustavljeno iz zdravstvenih razloga. Od 109 grobnica u zidu, 23 su prazne. Tu po?ivaju uglavnom visoki oficiri, od kojih su neki bili plemi?kog porekla. U dubini ove dosta prostrane kripte je oltar Svetog križa, sa dva mermerna an?el?i?a koja se po umetni?koj vrednosti i izradi svrstavaju u naj?istiji barok na ovim prostorima. Kriptu spolja provetrava deset zidanih ventilatora.

UNUTRAŠNJOST    CRKVE

Raskošni crkveni oltar je od crnog mermera i ukrašen relikvijama i slikom patrona u svetlijim bojama. To je rad poru?nika Karla Nepomuckog (1903.godine), pripadnika 70.pukovnije u Petrovaradinu. Ispod ove slike je starije, tamnije platno s likom svetog Jurja (za sada nepoznatog autora). U crkvi ima više umetni?kih slika iz 18. i 19. stole?a. Ovde je (delom) sahranjeno visoko plemstvo izginulo oko Petrovaradina u bitkama sa Turcima 1694. i 1716. godine. Posebno je zanimljiv kameni spomenik grofova Jovana i Georgija Kohari, na kome su reljefno simbolizovani život, smrt i ratne veštine (sa krunisanim lavom u stoje?em stavu, koji u kandžama drži isukan ma?). Osobito su vredne orgulje na prostranom koru, klasi?ne mehani?ke izrade, sa dva manuala i pedalom.

OLTARI    I   KIPOVI   U   CRKVI

U glavnom oltaru je plo?a o poseti cara Franje Josifa (1830-1916) ovom hramu 1852. godine. Regent Aleksandar Kara?or?evi? (1888-1934.god) ovde je 1919.godine bio po?asni gost Petrovaradinaca. Bogomolja je generalno obnovljena 1903. godine i smatrana je najlepšom u ?akova?koj biskupiji. Tada je ukrašena i slikama novosadskog umetnika, Bunjevca Stjepana Jakobi?a. Crkva je jednobroda, duga 35, 72, široka 15,45 metara.

Crkva ima pet oltara. Glavni je svetog Jurja, bogat dekorativnim, umetni?ki vrednim sve?njacima. Oko njega su kipovi svetog Ignacija Lojole, svetog Longina, svetog Dimitrija, svetog Franje Bordžije i svetog Sebastijana (zaštitnika Tvr?ave). Slede oltar svetog Franje Ksaverskog, svetog Petra i oltar Muke Isusove ili Svetog križa. Na njemu se pored Hristovog raspe?a nalaze još dva kipa: svetog Ivana Evan?elistara i žalosne Gospe.

MOLINARIJEV   PARK

U produžetku bivše železni?ke stanice, podignute 1883. godine u pseudoalpskom stilu (danas je to deoni?arsko društvo Lovoturs), prostire se Molinarijev park. Nazvan je po graditelju vojnih puteva, generalu Antonu Molinariju, austrijskom baronu. Prva stabla ovde je zasadio apotekar Franc Šams, idejni tvorac ovog zelenog prostora, koji je neko vreme nosio njegovo ime. Ure?uju?i Tvr?avu, Molinari je podizanje ovog parka dovršio polovinom 19. stole?a. U parku nema cve?a; samo lipa, hrast i kesten. U dnu parka je starokatoli?ka crkva posve?ena svetom Antunu, podignuta 1938. godine. Park je od 1928. godine, kao i most na Dunavu, nosio ime princa Tomislava Kara?or?evi?a. Na po?etku parka je lova?ki restoran Trag, nekadašnja železni?ka biletarnica. U neposrednoj blizini je arheološko nalazište iz rimskog doba.

VOJNI?KO    GROBLJE

Vojni?ko groblje je formirano 1784. godine iza Tvr?ave, u podru?ju Trandžamenta, nekadašnjeg njenog odbrambenog dela. Na njemu po?ivaju mnogi i znani i neznani, iz mirnodopskih i ratnih vremena; me?u njima i borci izginuli revolucionarne 1848/49. godine (sa piramidalnim spomenikom na glavnoj stazi). Pored staze su grobovi istaknutih oficira: Jakova Šenka, heroja iz pruskog rata; pored njega su dva komandanta Tvr?ave, plemi?i: general Gedeon Krizmani? i Martin Dedovi? (1756-1822). Dedovi? je poreklom bio Albanac, rodom iz sremskog sela Hrtkovaca (njegovi preci, katolici sa Kosova iz plemena Klimenta. U Vojvodinu su se naselili 1739. godine); borio se protiv Turaka i Napoleona; nosilac je Leopoldovog ordena, Medalje Marije Terezije i Artiljerijskog krsta; poznat je kao graditelj više vojnih objekata u Ugarskoj, Austriji i na Balkanu. U grbu na nadgrobnom spomeniku, pored drugih simbola, nalazi se i turska glava s ?almom.

CIVILNO   GROBLJE

Civilno groblje se nalazi pored Vojni?kog. ?ine ga dve odvojene parcele. Na ulazu je uo?ljiv skroman spomenik rodoljubima i borcima (iz Petrovaradina, Novog Sada, Sremskih Karlovaca, Sremske Mitrovice, Zagreba, Man?elosa, Osijeka, Sremske Kamenice, Bribira i Bijeljine) koje su streljale ustaše 1941. godine u Vukovaru. Podignut je 1954. godine. Na ovom groblju je neka od kamenih znamenja radio ?uveni novosadski kamenorezac Jovan Šoman. Sva su od crnog mermera: slova isklesana u njima uvek su izrazito bela. Na groblju nema traga o silnim mrtvacima iz vremena podizanja tvr?ave, kada je (po legendi) dnevno umiralo na desetine ljudi. Oni su plitko sahranjivani pod bedemima Tvr?ave ili su bacani u mo?varu. Nije bilo ve?e kletve nego nekom poželeti da mu duša Varadin gradi.

OSTATAK   MOSTOBRANA

Na Dunavskom keju u Novom Sadu, ispod Spomenika žrtvama racije, uz samu obalu stoji okrugli kameni stub sa zaobljenim vrhom. To je jedini ostatak nekadašnjeg Mostobrana, koji je od 1694. godine, bio sastavni deo Petrovaradinske tvr?ave. Bilo je to utvr?enje sa bedemima i kapijama zvezdastog oblika, okrenuto prema gradu, a ravnom osnovom ka Dunavu. Služilo je kao zaštita mosta, a delimi?no i Tvr?ave. Kameni stub (visok preko tri, obima 2,85 metara) izgra?en 1831.god. služio je za merenje vodostaja na pristaništu. Te godine je ovde pristao prvi putni?ki parobrod Franc I. Pristanište je bilo ure?eno i narod se na njemu obi?no okupljao jednom nedeljno, kada bi dolazila bela la?a. Tu, za Novosa?ane svojevrsnu atrakciju, je u putopisu iz 1838. godine zabeležio i slavni danski pisac Hans Kristijan Andersen (kada je Dunavom putovao u Srbiju). Stub je bio u neposrednoj blizini crkvice Svetog Nepomuka do koje je (prema legendi) stizao tajni tunel ispod Dunava u koji se ulazilo iza oltara crkve Svetog Jurja u Petrovaradinu. Urušila ga je i napunila voda. Kroz njega je, navodno, poslednji prošao jedan oficir i na rukama s jedne na drugu stranu preneo svoju ljubavnicu (1912.g.). Tu se zaustavio i izašao na kej svrgnuti internirani ma?arski kralj i poslednji austrijski car Karlo sa suprugom Zitom (1921.godine).

CRKVA   NA   TEKIJAMA

Tekije su hriš?ansko svetilište ekumenskog karaktera: svake godine, uo?i 5. avgusta, litijama i procesijama pohode ga pravoslavci, protestanti i katolici-u znak se?anja na pobedu nad Turcima 1716. godine, na dan Snežne Gospe. Na tom mestu je u srednjem veku bila mala kapela bez tornja, koju su porušili Turci kada su u 16. stole?u zauzeli ove krajeve. Oni su tu podigli drvenu džamiju sa minaretom i malu tekiju za dva derviša. (Arapska re? tekija ozna?ava mirno po?ivalište, obi?no pored puteva i uvek pored dobre vode, ako u blizini nije bilo ve?ih hanova.). Petrovaradinski fratri su 1687. godine džamiju ponovo pretvorili u hriš?ansku bogomolju, koja je polovinom 18. stole?a u pro?elju dobila drveni toranj, a unutra tri manja oltara (katoli?ki, pravoslavni, protestanski). Sadašnja crkva (u gotskom stilu, sa dva tornja i tri zvona u jednom), osobitim zalaganjem opata Ilije Okrugi?a Sremca (1827-1897.god.), sa dozvolom biskupa Josipa Juraja Štrosmajera, po projektu zagreba?kog arhitekte Hermana Bolea, podignuta je 1881. godine. Na zadnje kube postavljeni su krst i polumesec (simbol da je ova bogomolja pripadala i muslimanima). Crkva je posve?ena Snežnoj Gospi.

SLIKA   BITKE   KOD   PETROVARADINA

Bitka kod Petrovaradina 5. avgusta 1716. godine nadahnula je nekolicinu evropskih slikara. Najpopularnija je slika Holan?anina Jana van Huhtenburgan (1647-1733.god.), koja se naj?eš?e kopira. Huhtenburg je od 1708. godine bio u službi Eugena Savojskog i po njegovim uputstvima je na velikim platnima naslikao deset njegovih bitaka po talijanskim, holandskim, nema?kim i našim bojištima. Slike bitaka kod Petro – varadina i Beograda završio je 1717. godine. Kao i ostale, obe su od znatne istorijske i umetni?ke vrednosti. Dogodilo mu se, me?utim, da hriš?anskom bogu iznad glave stavi paganskog boga Marsa, a vesniku pobede arhan?elu Gabrijelu je zaboravio da naslika krila. Zato ga je papa Klement XI (1700- 1721.god.) isklju?io iz crkve. Papa nije znao da je Huhtenberg protestant pa je otuda kasnije potekla šala da se slikar kroz kapidžik provukao u raj.

SPOMENIK   NA   VEZIRCU

Spomenik princu Eugenu Savojskom (1663-1736.god.) na Vezircu, podalje od crkve na Tekijama, u bukova?kom ataru, podignut je na inicijativu oficirskog kora Sedamdesete pešadijske regimente u kojoj su uglavnom služili Srbi iz Srema i Slavonije (?inili su više od polovine kadra), a popularno su zvani zipcigeri. Od belog mermera, sa polumesecom i krstom u podnožju, visok 6,5 metara, po nacrtu arhitekte Hermana Bolea, spomenik je izgra?en u Zagrebu, u tamošnjoj Obrtni?koj školi. Spomenik je pompezno otkriven 5. avgusta 1902.godine. Eugen Savojski je 5.avgusta 1716. godine porazio Damad Ali-pašu, koji je pri povla?enju umro u pravoslavnoj crkvi Svetog Nikole u centru Karlovaca. Turci je zato nisu porušili.

Damad Ali-paša je sahranjen na Kalemegdanu u Beogradu. Ovde je bio njegov šator, pa se ovaj potez po njemu i naziva Vezirac (a onaj niže Alibegovac). Princ Eugen je posle ove pobede Tvr?avi ostavio celu intendansku komoru, kuvare, pekare, kova?e, kroja?e i drugo pomo?no osoblje. Legenda kaže da je na dan bitke pao sneg i turska vojska se smrzla, jer je to bio dan Snežne gospe (jedini zimski svetac u letnje dane). Uo?i bitke se digla strahovita oluja, koja je izazvala nagli pad jutarnje temperature, što je umnogome uticalo na ishod ovog okršaja. Princ Eugen Savojski je iskoristio vremensku nepogodu: po najcrnjoj no?i je zašao Turcima iza le?a. Damad Ali-paša je po ro?enju bio Albanac, a Eugen Savojski Francuz talijanskog porekla. Do spomenika se stiže puteljkom koji se, od starog puta Novi Sad-Beograd, odvaja preko puta crkve na Tekijama.

DVE   VLADARSKE   POSETE

Polovinom jula 1852.godine mladi austrijski car Franja Josif (1830-1916.god.) obilazio je svoju novu krunovinu. Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, (kao srpski vojvoda) i tom prilikom je posetio i Petrovaradinsku tvr?avu. Prilazak la?e novosadskoj obali oglasili su topovi sa Varadina, a klju?eve grada mu je na obali predala k?i ?uvenog novosadskog advokata Paje Gostovi?a (uz pozdrav gradona?elnika Grigorija Jovši?a). Posle posete sudu, katoli?koj, pravoslavnoj i unijatskoj crkvi, car je na konju odjahao u Petrovaradin, gde se u samostanu Svetog Jurja pomolio bogu (15.jula 1852. godine, kako stoji na kamenoj plo?i u oltaru). Nakon obilaska Karlovaca, u Oficirskom paviljonu na Tvr?avi prire?en je raskošan ru?ak kome su, uz najuglednije gradske zvanice i generalitet, prisustvovali patrijarh srpski Josif Raja?i?, ba?ki vladika Platon Atanackovi?, nadvojvoda Albreht Habzburški, guverner Vojvodine grof Jovan Koronini (ina?e Slovenac), guverner Erdelja knez Švarcenberg, delegat kneza Srbije vojvoda Stevan Kni?anin, gradona?elnici Novog Sada, Subotice i Baje. Uve?e je Tvr?ava osvetljena prema Novom Sadu (sa carskim orlom od upaljenih sve?a). Preno?ivši u Vojnoj komandi, car je sutradan obišao podzemne vojne galerije i odao po?ast vojsci. Zatim je otišao u Titel.

Od legitimnih dinasta, Tvr?avu je 1919. godine posetio i regent Kraljevine SHS Aleksandar Kara?or?evi? (1888-1934.god.), budu?i prvi jugoslovenski kralj. On je, kao gost petrovaradinskih Hrvata, obišao Tvr?avu i Samostan svetog Jurja.

KARA?OR?E

Posle propasti Prvog srpskog ustanka 1813.godine, njegov vo?a Kara?or?e Petrovi? (1762-1817.god.) bio je (s porodicom) neko vreme interniran na Petrovaradinskoj tvr?avi. Neposredno pred ulazak Turaka u Beograd, 3. oktobra, napustio je Srbiju i prešao u Zemun. Upu?en je u manastir Fenek na Savi, a odande u Golubince (gde je boravio u tzv. Šlosu). Komandantu Slavonsko-sremske generalne komande, generalu i austrijskom baronu Hajnrihu Sigentalu, be?ki Ratni savet je 31. oktobra naredio da se Kara?or?e iz Srema prebaci u Festung na Dunavu. Od tadašnjeg komandanta Petrovaradinske tvr?ave Sigental je zatražio da se srpski vožd pristojno smesti te da mu se dodeli poverljivi oficir koji zna ilirski jezik. Ovaj ?e paziti da ne pobegne i, bez njegova prisustva, ne uspostavlja kontakt sa strancima.

Pod strogom kontrolom vojne cenzure bi?e i njegova prepiska, a stanova?e u Oficirskom paviljonu na Gornjoj tvr?avi. Tu je Kara?or?a pose?ivao i ruski pukovnik Teodor Ivanovi? Nedoba koji je neko vreme kona?io u Novom Sadu. Pored Kara?or?a, ovde su bile internirane i srpske vojvode Mladen Milovanovi?, Sima Markovi?, Jakov Nenadovi?, Jani?ije ?uri? i pop Luka Lazarevi?, kojima je tako?e bilo ograni?eno kretanje. (Jakov Nenadovi? i njegov sin Jevrem su pokušali da pobegnu, ali su uhva?eni u Irigu). Kara?or?e je odavde, 22. januara 1814. godine, po nare?enju Ratnog saveta, upu?en u Grac i onde boravio sve do odlaska u Rusiju.

BOMBARDOVANJE   SA   TVR?AVE

Najtragi?niji datum u istoriji Petrovaradinske tvr?ave svakako je 12. juni 1849. godine, kada je ma?arska revolucionarna vojska, po nare?enju generala Pavla Kiša, bombardovala Novi Sad. Garnizon na Tvr?avi je izdao cara i prišao nacionalnim snagama Lajoša Košuta, koji je od Be?a tražio separatnu ma?arsku državu. Vojska pod komandom hrvatskog bana i feldmaršala Josipa Jela?i?a (sa carskim trupama i srpskim dobrovoljcima) došla je u Novi Sad 11. juna 1849. godine i raspore?ena na više strana s ciljem da zauzme Mostobran, a zatim i Tvr?avu. Jedinice generala Draškovi?a, Budisavljevi?a i Stratimirovi?a (pod Jela?i?evom komandom) stacionirale su se kod Kisa?ke, Piroške i Temerinske kapije u gradu. Nije uspeo pokušaj da se osvoji priobalni deo Dunava kod Novog Sada. Ma?ari su sutradan bombardovali varoš. Nastala je velika panika i bežanija, Srba prema Ka?u, a Nemaca prema Futogu; svako je bežao prema svojim nacionalnim sredinama. Pred onima koji su pokušali da spas prona?u u Tvr?avi vrata su ostala zatvorena. Novi Sad je pretrpeo štetu kakvu nije imao u svojoj istoriji. Tom prilikom je do izražaja došao strateški položaj Petrovaradinske tvr?ave: odande je topovima sve odlu?eno.

MARKO   MILJANOV

Slavni crnogorski junak i vojvoda ku?ki Marko Miljanov (1838-1901) prvi put je (sa suprugom Stefanijom) boravio u Novom Sadu 1893. godine, kao gost novosadskih Srba. Pozvan je da poseti Tvr?avu, gde je došao u pratnji pukovnika Miloša Stoisavljevi?a, a na Trandžamentu je prisustvovao vojni?koj zakletvi i manjem defileu oružanih snaga. Za tu priliku je, umesto tribine, na travi razapet veliki šator. Iz njega je, nakon bogosluženja, posmatrana ceremonija. U prvom redu, u hladovini, sedeli su komandant garnizona general Ambrozi i njegovi gosti. Kada je po?ela parada, general Ambrozi je ustao i zapovedni?ki rekao: „Napred marš!“. Vojvoda je na to reagovao komentarom da je to kod Crnogoraca druk?ije: „ Ja isu?em sablju pa velim Za mnom, junaci! A ne pošljednji kao vi !“.

Svojom duhovitoš?u i pojavom vojvoda je ostavio snažan utisak na oficirski kor i mnoštvo drugih zvanica. Ispra?en je kao što je i do?ekan: njegov fijaker je do grada pratila po?asna vojna pratnja.

SVETOZAR   BOROJEVI?

Najeminentnije vojno lice sa Tvr?ave (pored Eugena Savojskog) neosporno je bio Srbin Svetozar Borojevi? (1856-1922.god.), rodom iz Kostajnice. On je ovde 1904. godine (kao general) komandovao ?etrnaestom pešadijskom brigadom i bio na glasu kao savestan i strog starešina koji neobi?no drži do vojni?kog morala i kažnjava svakog ko na bilo koji na?in osramoti uniformu (pogotovo pijanstvom ili osorno se ophode?i prema civilnim licima). Završio je vojnu i generalštabnu akademiju i, posle okupacije Bosne 1878. godine, tokom svoje karijere se nalazio na raznim visokim položajima u vojsci. Bio je predava?, generalštabler i ?elnik pešadijskih jedinica u miru. Za vreme Prvog svetskog rata je, u ?inu feldmaršal lajtnanta, komandovao carskim armijskim formacijama na Karpatima i u Italiji.

Visoki ?in feldmaršala lajtnanta sa baronatom dobio je pre sukoba velikih sila, kada je na zajedni?kim vojnim manevrima Austrougarske i Nema?ke pobedio cara Vilhlema II (prestolonaslednik Franc Ferdinand je zbog loših odnosa sa kajzerom komandu prepustio Borojevi?u). Dobio je i plaketu za ratne zasluge (sa svojim likom) koju je 1916. godine izradio be?ki umetnik G. Herman.

ZEMLJIŠNI   POSED   GARNIZONA

Carsko-kraljevska privilegovana vojna, slobodna i strelja?ka kompanija u Petrovaradinu imala je i zemljišni posed koji je propisao Urbarium za 1762. godinu. Razvoja?enjem Vojne granice 1873. godine, šume Petrovaradinske pukovnije su podeljene na državnu imovinu i opštinsko vlasništvo i tako je deo tog poseda preuzela Petrovaradinska imovinska opština. Me?utim, iz Statuta o ure?enju Gradske uprave Petrovaradina iz 1906. godine proizilazi da je opštinska zemljišna svojina i Tvr?ava sa svim svojim unutrašnjim i spoljašnjim me?ama.

SKULPTURE   NA   TVR?AVI

Na Petrovaradinskoj tvr?avi, u Podgra?u i po perifernom delu, od 1957. godine je postavljeno više umetni?kih skulptura koje nisu u neposrednoj vezi sa njenom istorijom. Najvišim površinskim delom Tvr?ave, Kavalirom, dominira bronzana skulptura Dva jelena noovosadskog vajara Jovana Soldatovi?a (iz 1974. godine). Ranjenik, rad beogradskog umetnika Aleksandra Zarina, na Bastionu cara Josifa I, postavljen je 1957. godine. Poprsje arhitekte Miloja Milojevi?a (1923-1968), bivšeg direktora Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, delo je novosadskog vajara Pavla Radovanovi?a. Postavljeno je 1972. godine na toj ustanovi (u produžetku Samostana svetog Jurja). Neposredno iznad Rezervnog ratnog bunara stoji kamena stilizacija muške i ženske figure u zagrljaju. I to je delo Jovana Soldatovi?a iz 1974. godine. Poprsje narodnog heroja Janka ?melika (1905-1942.g.) postavljeno je na Trandžamentu, u kasarni koja nosi njegovo ime. Uradio ga je vojnik Mom?ilo Golub, Spli?anin, 1977. godine. Kamena skulptura Dvoje, rad beogradske vajarke Olge Jan?i? iz 1984. godine postavljena je na Bastionu cara Josifa I.

Brozana figura Koreni, rad beogradske vajarke Ane Bešli?, postavljena je 1961. godine na platou Bastiona pape Ino?entija III.

Ispred Leopoldove barutane, gde je bio njegov atelje, postavljena je 1995. godine bista pesnika Miroslava Anti?a (1932-1986), rad Jovana Soldatovi?a.